Začarani krug nasilja

Svaki put kada neki sličan slučaj dospe u medije, budemo zatrpani saopštenjima, medijskim gostovanjima psihologa, izjavama ministara, drugih političara. Svi oni izražavaju zgražavanje, osude, traže kazne, odgovornost i ostavke. Ta galama, po pravilu, traje nekoliko dana, eventualno sedmica i onda se sve stiša. Do sledećeg slučaja kada se kolo ponovo zavrti.

U međuvremenu, sve ono što zapravo predstavlja suštinske uzroke nasilja nesmetano nastavlja da se odvija pred našim očima i u našem bližem ili širem okruženju. A mi nikako da to osvestimo.

Nevladine organizacije koje se, sada već decenijama unazad bave zaštitom žena koje su žrtve muškog nasilja, konstantno su ukazivale na stravičnu statistiku. I kada je u pitanju manifestacija nasilja i kada su u pitanju profili počinilaca. Sa druge strane, zahvaljujući duboko ukorenjenom kulturološkom obrascu ponašanja u ovom delu sveta, i dalje je društveno neprihvatljivo bilo kakvo „spoljno“ mešanje u odnose između članove jedne porodice, bilo da se radi o međusobnom odnosu supružnika, bilo o realciji roditelji-deca. Pojedinci koji sebe nazivaju pripadnicima različitih stručnih javnosti daju dodatni legitimemt ovakvim stavovima, a sve uz zdušnu podršku velikog broja medija. U takvim okolnostima, došli smo do poražavajućih brojki o nasilju nad ženama počinjenom od strane muškaraca koji su odrastali u „neko bolje vreme“ kada se fizičko kažnjavanje smatralo potpuno normalnom i uobičajenom vaspitnom metodom. U najširem javnom diskursu retki su oni koji na ovaj način povezuju različite forme nasilja u društvu.

Na žalost, pored ova dva oblika nasilničkog ponašanja, u razvojnom putu počinioca nasilja, postoji i među faza koja se manifestuje vršnjačkim nasiljem za koje se vremenska granica pojavljivanja rapidno snižava. Za razliku od nasilja nad ženama koje ima samo dva učesnika: nasilnika i žrtvu, forme vršnjačkog nasilja uglavnom podrazumevaju linč od strane gomile, publiku i navijanje. Znamo, na žalost, da su neke od njih imale i nafatalnije moguće ishode. To je valjda i logično imajući u vidu uzrast u kome se to dešava, kada deca izgrađuju sopstveni identitet kroz vršnjačku grupu, kada im je za sve, i dobro i loše što rade, potrebno odobravanje sa strane. Zato su scene vršnjačkog nasilja dodatno mučne.

Čitam i čujem da se puno ljudi pita šta je razlog za takvo ponašanje jednog deteta. Šta ga to natera da se iživljava nad sklupčenom drugaricom koja rukama pokušava da zaštiti glavu, da izgovara psovke i uvrede tako prirodno i spontano, kao da nikad u životu ništa drugo nije čulo. Šta natera drugu decu da nasilnicima iskazuju divljenje i poštovanje?

Nije odgovor uopšte tako kompleksan kao što se misli. Brojna istraživanja pokazuju vezu između nasilničkog ponašanja u odraslom dobu sa fizičkim zlostavljanjem u detinjstvu. Vršnjačko nasilje je samo usputna stanica. Ali sve dok na ovaj način, kao društvo ne budemo pristupili nasilju kao problemu, mere koje se preduzimaju, ali i one koje se najavljuju neće biti dovoljne. Ne može se na sistemski način boriti protiv vršnjačkog nasilja, ako se propusti naprave u najaranijem dečijem uzrastu. Dete koje je konstatno izloženo fizičkom kažnjavanju i psihološkom nasilju, a vrlo često svedoči i drugim scenama nasilja među članovima svoje porodice, neće prestati da maltretira svoje vršnjake samo zato što će ga razredni starešina ili škola kazniti Naći će nove žrtve u novom okruženju, novoj školi, parku, na ulici. Čak ni odgovornost roditelja, novčana, prekršajna pa i krivična neće biti dovoljna. Bez sistemskog pristupa u promeni obrazaca ponašanja i uvođenja novih modela odnosa u porodici, jedino što možemo da očekujemo jeste da će dete koje je činilo vršnjačko nasilje u adolescentskom dobu verovatno zlostavljati devojku, ženu, pa i svoju decu.

Prevencija nasilja ima smisla dok se ono ne dogodi. Sve nakon toga predstavlja saniranje posledica. Način na koji se sistem do sada borio sa vršnjačkim nasiljem pokazao se kao nedovoljan, a vrlo često i pogrešan. Način koji podrazumeva isključivo kazne kao sredstvo za suzbijanje nasilja. Način koji podrazumeva izostanak reakcije na nivou ranih znakova uzbune kada je jasno da ukor razrednog starešine može da vodi samo do ukora nastavničkog veća a ovaj ka ukoru direktora i izbacivanju iz škole. Kazna do kazne bez ikakvog udubljivanja u uzroke problematičnog ponašanja deteta. Tu leži srž prevencije. Jedino se u toj ranoj fazi može delovati korektivno kako bi se izbegle nemile scene u kasnijem periodu. Time se, na žalost, sistem, ne bavi. Ne mora izloženost nasilju uvek biti okidač za problematično ponašanje. U nekim slučajevima, uzroci su druge prirode, povezani sa stepenom emocionalnog ili socijalnog razvoja deteta. Ali usled površnog bavljanjenja detetom kao centrom slučaja i stavljanjem akcenta na formu i procedure, ova deca se etiketiraju, ulaze u sistem kažnjavanja i postaju dežurni krivci i za ono što jesu i za ono što nisu uradila. Takav pristup kao jedinu posledicu ima ogromnu frustraciju koju dete akumulira i kada pređe granicu izdržljivosti izbaci je iz sebe kroz nasilje nad drugom decom.

Sve što sam želela da zaključim posle gore napisanog, može se sažeti u tvit koji sam juče pročitala:“ Kad komšija bije ženu, vi okrenete glavu, kad komšinica bije dete, vi kažete nije moja briga. Kad deca iz takvih porodica tuku vašu decu, a ona ćute, to je zato što i vi ćutite pred nasiljem”.

Nema razloga da ćutimo na bilo koji oblik nasilja, naročito ne nad decom predškolskog uzrasta. Nema razloga da ne pokušamo da objasnimo svu potencijalnu štetu fizičkog kažnjavanja malog deteta i objasnimo da se dete može i drugačije disciplinovati. Isto tako, nema razloga da i država ne promeni svoj pristup i usmeri ga na nultu toleranciju na sve oblike nasilja i bavljanje uzrocima umesto posledicama nasilja. Verbalnog, psihološkog, fizičkog. A da bi se to desilo, prvo oni koji predstavljaju državu na raznim nivoima, treba da promene svoje ponašanje. Da ne pravdaju nijednu vrstu nasillja, i isto ne čine, posebno ne u javnom prostoru. Isto važi i za medije koji to rade, ponekad suptilno, a vrlo često i otvoreno. Dok se taj ambijent ne promeni, uzalud izmene zakona, zatvorske kazne i druge sankcije. NJima će se nasilničko ponašanje samo na kratko zaustaviti. I manifestovati prvom sledećom prilikom