Zašto Ne za MHE?

Organizatori imaju samo jedan zahtev: momentalno zaustavljanje izgradnje svih derivacionih hidrocentrala na teritoriji Republike Srbije, a posebno u zaštićenim područjima prirode kakvo je, na primer, Stara planina.

Od nje je sve i krenulo. Stanovnici pojedinih sela ovog dela Srbije mesecima unazad su pokušavali da budu glasniji od interesnog lobija koji ima samo jedan zahtev i samo jednu svrhu: profit. Profit je kategorija koja određuje mnogo toga u današnjem svetu: pokreće ratove, menja nivo svetskog mora i globalnu klimu, određuje nam način života, utiče na sistem vrednosti. Pa ipak, i profit ima svoje granice.  Države koje sebe zovu demokratskim , van granica njegovog domašaja ostavljaju neki minimum javnog interesa. Ne i Srbija.

Na svom prvom obraćanju u Beogradu, krajem novembra 2018. godine, Desimir Desko Stojanov je rekao: „u Rakiti je suspendovana pravna država“.  Suspendovana da bi se udovoljilo profitu ili zato što se oseća nemoćno pred njim, sasvim je svejedno.  O maloj hidrocentrali u ovom selu čula je cela Srbija, iako to nije prva takva investicija u Srbiji. Godinama unazad nadležni organi su davali dozvole da takvi objekti počnu da proizvode struju na teritorijama brojnih opština. I to, gle ironije, pozivajući se baš na zaštitu životne sredine kroz proizvodnju struje koja ne dolazi iz prljavih pogona termoelektrana. Pozvajući se na regulative Evropske unije koje države ohrabruju da podstiču proizvodnju iz takozvanih obnovljivih izvora električne energije i subvencionišu je.

Ono što se u ovoj oblasti desilo, ne odstupa mnogo od drugih situacija u kojima je država Srbija prepisivala gotova rešenja iz nekog drugog sveta. Potpuno izgubivši iz vida da ovde nisu ispunjene bazične pretpostavke za prepisivanje. U smislu nivoa ekološke svesti šire javnosti, u smislu integriteta i odgovornosti institucija i nosilaca javnih funkcija, u smislu postojanja funkcionalnih mehanizama kojima se obezbeđuje barem minimalna zaštita javnog interesa. Kako u Srbiji ne radi skoro ništa od navedenog, preporuke energetskh vlasti Evropske unije u tom smislu pretvorile su se u otimačinu preostalih javnih dobara. I to u prirodi, jer je sve drugo već odavno razgrabljeno. Ne može se drugačije objasniti upis hipoteke na reci u korist banke, niti falsifikovanje studija uticaj ana životnu sredinu. Prosto ne može.  Jedina svrha postojanja povlašćenih proizvođača električne energije u Srbiji je profit privatnih fizičkih i pravnih lica, čime je čitav koncept  „čiste energije“zapravo obesmišljen.  Ne prvi  i verovatno ne zadnji put.

Problem posledica izgradjne malih hidrocentrala u Srbiji postao je vidljiv. Ljudi koji se tome protive udružili su se i svakog dana su sve glasniji. Toliko da sve o čemu oni govore razume i aktuelni ministar za zaštitu životne sredine u Vladi Republike Srbije. I ne samo da razume, već i podržava, ali nije u stanju da osigura da se problem reši. Neko ko ne zna ništa o našem društveno-političkom kontekstu  iz nastupa Gorana Trivana bi mogao da pomisli da je on zapravo aktivista, a ne ministar. I to je zapravo mnogo veći problem svih nas koji u Srbiji živimo. Slučaj malih hidrocentrala u potpunosti je ogolio pravu prirodu vlasti i institucija u zarobljenoj državi. Jedina njena funkcija jeste da obezbedi  još više privilegija za pojedince koji su je uzurpirali. I to od svih nas. U ovom slučaju preko stavke na računima za struju koje svi redovno plaćamo.

Preostali ljudi na Staroj planine hrabro se bore ne samo za svoje reke, već svima nama drže čas o građanskoj odgovornosti. To što njih muči, poput zloćudnog tumora širi se i na druge delove ove zemlje. Ugrožene su reke zapadne i južne Srbije, a kako smo imali priliku da čujemo, postoji namera da se u cev uskoro utera  i biser među vojvođanskim rekama-Nera, planinska reka, usred pitome ravnice.

Zbog svega toga je važno da u nedelju na Studentskom trgu bude što više ljudi. Čak i onih koji nikad nisu uživo videli nijednu od reka koje su ugrožene izgradnjom malih hidrocentrala.  Važno je jer ovu priču nije pokrenula nijedna politička stranka niti drugi interesni lobi, već ljudi. Obični i normalni, kakvim svi sebe smatramo. Važno jer, jer ako sada oni posustanu, nastaviće da nam uzimaju. Još i dalje.  I tako sve do trenutka u kome ćemo svi zajedno zaboraviti šta znači život dostojan čoveka.  Osim nekih, naravno.