Žena, majka…

Osmi mart je zato još uvek prilika da celo društvo, i unutar njega svako iz svoje perspektive javno izrazi svoj stav o tome kako zapravo vidi žene i gde misli da im je mesto. Sve što se tog dana dešava šalje vrlo jasnu poruku: ženski marševi, karanfili u celofanu, krkanluci sa prasetinom, verbalna sećanja na one zbog kojih se ovaj datum i obeležava ili ništa.

Pa i to što je Bata Gašić juče delio ženama sadnice voća, kao simbol rodnosti i plodnosti nije slučajno. Pored toga što znamo da voli novinarke koje lako kleknu, sada nam je poručio i da po njemu osim rađanja, žene ništa drugo ni ne teba da rade. Ne bih sada o seksizmu i ostalim izmimima koji zrače iz ovog čoveka. Tim pre, što je i jedna njegova koleginica, predsednica opštine Savski Venac organizovala sličnu akciju tokom jučerašnjeg dana. Doduše, ona je izabrala četinare koji nemaju plodove poput voćki, a i otporniju su na spoljašnje uticaje. Valjda i ona ima neki razlog zbog koga je poslala svoju poruku.

Elem, dobiše žene juče voće, cveće, drveće, neke su pak marširale, prođe 8.mart, dođe 9. na koji više niko i ne obraća pažnju. I vratismo se uobičajenoj svakodnevici. A unutar te svakodnevice isplivaju svi problemi sa kojim se žene, majke, kraljice u Srbiji suočavaju. Da za trenutak zanemarimo sve probleme sa kojima se žene suočavaju u ostvarivanju svoje ravnopravnosti na tržištu rada, učešću u donošenju odluka i da se fokusiramo samo na poruke koje smo juče dobili od najmanje dva predstavnika vlasti, jasno je da se uloga žene vidi isključivo kroz reprodukciju tj rađanje dece.

I šta se tu dešava od jednog do drugog 8. marta? Treću godinu za redom na ovaj datum podsećam na još neusvojene izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom koje treba da omoguće direktnu isplatu porodiljske naknade onima koje rađaju. Puno njih te prve mesece po rođenju deteta provodi u neizvesnosti, strahujući da li će kućni budžet izdržati sva opterećenja. Umesto da bezbrižno uživaju sa svojim bebama, one sakupljaju dokumentaciju, jure knjigovođe i svoje direktore, iako su prethodnim angažovanjem zaradile svaki dinar koji tokom ovog perioda dobijaju od strane države. Tačno je da nijedna vlast pre nije ovo omogućila. Ali to ne amnestira ni ove koji već pune tri godine obećavaju promenu i koriste svaku priliku da zahvaljujući toj temi dobiju koju fotografiju ili novinski tekst više. Odgovornosti za poslodavce koji šikaniraju trudne žene i porodilje nema, ali ni država neće da je preuzme na sebe.

Sa druge strane, majke, opet one koje su rađale, a koje su na najbrutalniji način ostale bez svoje dece u godinama sistemske krađe u porodilištima, čekaju svoju pravdu. Da nije bilo presude iz strazburskog suda pravde po tužbi majke iz Srbije, ova tema nikad ne bi dospela u javnost. Šta koči ovu vlast, koja nikakve veze nema sa tim što se u tim godinama dešavalo, da ovim majkama omogući saznavanje istine i procesuiranje odgovornih (ukoliko su još živi)? Zakon koji takođe još uvek nije usvojen u svom nacrtu ne predviđa ono što je tim majkama potrebno. Ne predviđa obavezu države da do kraja ispita činjenice i utvrdi odgovornost, ali nudi sramnu komepnezaciju u vrednosti od 10.000 evra. Valjda su izračunali da je to vrednost pretrpljenog bola kada ti u porodilištu izgube dete. I pored svih upozorenja i udruženja roditelja sa ovim iskustvom, i organizacija koje se bave zaštitom ljudskih prava, koncept nacrta zakona nije promenjen. I u ovom slučaju, niko pred tim majkama neće preuzeti odgovornost.

Kada sledećeg 8. marta bilo koji predstavnik bilo koje vlasti sa razvučenim osmehom bude delio karanfile i sadnice, a vi se setite da je neko iz ove države izračunao cenu koštanja života deteta u iznosu od 10.000 evra, pa barem tražite količinu u toj protivvrednosti.