Žute košulje i krvavi prsluci

Iste subote na ulicama Beograda bilo je oko 10.000 ljudi koji su protestovali pod parolom “Stop kravavim košuljama”. Ta činjenica neminovno nalaže i da se uporede reakcije predsednika jedne i druge države.

Iako se nedeljama unazad trudio da pokaže da drži situaciju pod kontrolom, iako su njegovi najbliži saradnici pokušali da koristeći matricu već isprobanu u Srbiji, za proteste i nerede odgovornost prebace na “strani faktor”, nakon ovog poslednjeg masovnog okupljanja, Makron očigledno nije imao kud. Kompromis je našao u emitovanju unapred spremljene izjave koja nije bila bogznakako ubedljiva, ali je njom pokazao ne samo da ne osporava razloge za demonstracije, već i da mu je jasno da guranje problema pod tepih više nije opcija. Kako će se to okončati i koliko će biti spreman na kompromise na račun štete establišmenta čije je interese do sada zastupao, videćemo.

Na drugoj strani, predsednik države Srbije bio je vrlo eksplicitan u tome da ga nikakvi zahtevi koji dolaze sa ulica ne zanimaju, čak i ako bi protestovalo 2/3 ukupne populacije. Naravno da je situacija u kojoj je 5 miliona Srba na ulici, u praksi teško izvodljiva, ali je suštinsko pitanje koje u vezi sa tim treba postaviti to da li je uopšte potrebno prebrojavanje da bi neko legitimizovao svoje zahteve prema institucijama jedne zemlje.

Ako uporedimo brojke sa poslednjih protesta u Srbiji i Francuskoj, u odnosu na ukupan broj stanovnika jedne i druge zemlje, shvatićemo da je procenat onih koji su učestvovali vrlo sličan, dok su reakcije dva predsednika dijametralno suprotne. To je suštinska razlika koja Srbiju i dalje svrstava tamo gde je sada u globalnom poretku.

Insistiranje na izborima kao jedinom mehanizmu uticaja građana dodatno to potvrđuje. Kao i traženje legitimiteta u izbornoj volji dela populacije u zemlji sa strogo kontrolisanim institucijama i medijima, funkcionerskim kampanjama i obesmišljenim mehanizmima za dijalog, od parlamenta do javnih rasprava.

Ne tako davno, nezadovoljan pitanjem jedne novinarke, vidno iznerviran Goran Vesić je poručio: kandidujte se na izborima pa onda pitajte. Predsenik države je rekao isto u vezi sa zahtevima protesta “Stop krvavim košuljama”. Tako su izbori postali magična reč, odgovor na svako neprijatno pitanje, iako se na taj način krši ustavni poredak ove zemlje, koji jemči prava građana i na pristup infromacijama i uticaj na donosioce odluke.

U tom smislu, član 56 Ustava Republike Srbije kaže: Svako ima pravo da, sam ili zajedno sa drugima, upućuje peticije i druge predloge državnim organima, organizacijama kojima su poverena javna ovlašćenja, organima autonomne pokrajine i organima jedinica lokalne samouprave i da od njih dobije odgovor kada ga traži.
Zbog upućivanja peticija i predloga niko ne može da trpi štetne posledice.
Niko ne može da trpi štetne posledice za stavove iznete u podnetoj peticiji ili predlogu, osim ako je time učinio krivično delo.

U vertikalnoj hijerarhiji akata, ovo Ustavom zajemčeno pravo razrađuje se kroz više zakonskih i podzakonskih propisa. Pravni sistem Republike Srbije, dakle, prepoznaje mogućnost građana da na različite načine utiču na donošenje političkih odluka i u periodu između izbora. To je, uostalom, i jedna od najvažnijih tekovina borbe za predstavničku demokratiju koja danas formalno postoji u većini zemalja.

Međutim, kada se prostor za uticaj na odluke suzi, a mehanizmi obesmišljavaju i zloupotrebljavaju, samo zbog pukog ispunjavanja formalnosti, na primer u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, a ne zato što vladajuća politička elita istinski neguje građansku participaciju kao vrednost, razvija se frustracija. Tada se umesto kroz institucionalni dijalog, pritisak počinje vršiti na druge raspoložive neformalne načine. Tako je od kako je sveta i veka. Od francuske buržoaske revolucije do žutih prsluka, žute patke, krvavih košulja i protesta na Staroj planini. Što je vlast zatvorenija i što je manji broj grupa čije interese zastupa, nezadovoljstvo širih masa postaje jače, jer na njihov račun povlašćeni dobijaju sve više i više privilegija. Kulminacija se dešava negde pre, negde kasnije, ali do nje svakako dolazi. Izbori kao institucionalni kanal postaju obesmišljeni, jer su i oni nametnuti od strane uske grupe vladajućih elita. A onda prelazimo u sivu zonu u kojoj nema planiranja ni predviđanja. Žuti prsluci su i to demonstrirali.

Ne treba biti prorok pa predvideti dalji tok događaja ne samo u Srbiji, već i u bilo kojoj zemlji u kojoj nema suštinske participacije najširih masa, za godinu, tri ili pet. Onih koje na dnevnom nivou zanima koliko su zaradili, šta imaju u frižideru i koliko procenata svoje plate su odvojili za plaćanje računa dok razlika između njih i onih koji pripadaju ili su bliski vladajućoj eliti, rapidno raste. Zabijanje glave u pesak i pozivanje na institucionalne mehanizme poput izbora, teško da će biti od pomoći. Sklona sam da verujem da ćemo u narednim decenijama, a možda i pre, na globalnom nivou svedočiti potpunoj transformaciji demokratije, kakvom je poznajemo danas.

Ignorisanje takvih zahteva doneće možda negde kratkoročan rezultat, ali će samo doprineti bilansu ukupnog nezadovoljstva u trenutku kada se bude podvlačila crta. Da li će se to raditi u ime žutih prsluka ili zbog krvavih košulja, uopšte nije važno. I ne radi to samo Vučić, da odmah bude jasno. On je samo mali deo globalne slagalice. Što bi on sam rekao: radi svoj posao, poput kolega na istim i sličnim funkcijama širom sveta. Odgovornost je u ovom slučaju na građanima, svima nama i našim granicama trpljenja. Do kada možemo da izdržimo i kada ćemo mi početi da radimo naš posao?