A kako je kod vas u Švedskoj?

Šveđani, liberalna čeljad sa instančanim sluhom za opšte dobro, shvatili su još početkom 19. veka da su za normalno funkcionisanje društva potrebne nezavisne institucije koje štite građane i kontrolišu vlast. Posebno je institucija Zaštitnika građana prihvaćena u mnogim zemljama sveta – izuzev u onima koje pomalo vuku na Severnu Koreju i Saudijsku Arabiju. Sad, korisno bi bilo saznati da li se u nekoj od zemalja koje priznaju instituciju Ombudsmana ikada desilo da vlast „nagazi“ zaštitnika građana (jer se ovaj usudio da zatraži određene informacije od izvesnog ministarstva). Odnosno, da li se ikada desilo da ombudsman bude proglašen državnim neprijateljem broj jedan?

Što se zemlje Srbije tiče, takav čin bi verovatno predstavljao produkt paranoje čvorovićevskog tipa koji je odavno zaposeo vladajuću strukturu. Jer kako drukčije objasniti situaciju u kojoj se svaka kritika vlasti automatski posmatra kao neprijateljski akt podrivanja tranzicionih temelja naprednog sistema. Otuda ne treba da čudi što „reditelji“ paranoidnog scenarija delikatnu ulogu državnog neprijatelja broj jedan lakonski namenjuju nezavisnom (a ne partijski obojenom) zaštitniku građana.

Dobro, tačno je, Srbija jeste zemlja koja sporije usvaja demokratske vrednosti, o čemu govori činjenica da je instituciju Ombudsmana uvela jedva dvesta godina nakon Švedske. Međutim, to nije opravdanje što napredne (nikako naprednjačke) institucije staju na žulj autoritarno-etatističkim strukturama partitokratskog tipa. Zato se, kao posledica žuljanja, sve češće dešava da običan radni čovek ne opaža normativni značaj nezavisnih institucija, dočim daleko izoštrenije skenira nominalne nosioce pojedinih funkcija. Elem, zamislite prosvećenog Šveđanina koji pita nekog našeg čoveka – „Kakav je ombudsman u vašoj zemlji?“, interesujući se da li zaštitnik građana slobodno i bez pritisaka obavlja svoju primarnu ulogu, na šta mu neobavešteni „posmatrač zbivanja“ odgovora – „Šta ja znam, ima bradu i brkove, podseća na onog glumca iz turske serije“. Postoji li u ovom hipotetičkom slučaju ikakva svest o društvenom značaju zaštitnika građana ili bilo koje druge institucije sličnog karaktera? Kako god, bez ombudsmana i ostalih nezavisnih organa teško može biti reda unutar državnog haosa koji tinja ispod prividne društvene harmonije.

Alber Kami je pre 70 godina pisao da se nužnost reda ne može prizvati kako bi se nametnula nečija volja. Ne treba samo zahtevati red da bi se dobro vladalo, već treba dobro vladati kako bi se ostvario jedini red koji ima smisla. To međutim nije red koji učvršćuje pravdu nego je to pravda koja daje sigurnost redu. Da li se premijer Srbije osvrtao na zakonitu ulogu ombudsmana dok je u uređenom švedskom društvu promovisao privredne potencijale Srbije? Ili je, budući da Šveđani ne veruju u bajke, izostavio priču o bezgraničnim „simpatijama“ koje ovdašnja vlast gaji prema instituciji Ombudsmana koju smo tek nedavno uvezli iz Švedske.

Umesto toga, premijer se, ponesen protestantskom etikom i duhom kapitalizma, fokusirao na racionalnije teme poput privrednih aduta države Srbije. Šta je dakle premijer ponudio Volvu, Eriksonu i Skaniji? Pre svega obrazovanu i jeftinu radnu snagu. Rečju, sitan ljudski inventar za privlačenje krupnog švedskog kapitala. Za to vreme prosečna neto zarada u Srbiji raste – izveštava Republički zavod za statistiku. U pitanju je, što bi rekao Bob Rok, pravo bogatstvo od čitavih 50.000 dinara. Bitno je da su prosvetni radnici ispodprosečni za čitavih 10.000! Eto vam obrazovane i jeftine radne snage.