Adio stres

Sa stresom je slično kao sa životom. Melje žrtvu konstantno i natenane sve do potonje ure. Žrtva na koncu nije pošteno ni razumela o čemu se radi, a podmukli ubica već je obavio posao. Ko dlanom o dlan skratio joj je život, a da ova to nije ni opazila. Ništa se ne menja ni kada žrtva zna za jadac u vidu stresa (što je vrlo česta pojava), jer se čak i u tom slučaju teško može braniti od njega. Tu, avaj, ne pomaže ni diploma fakulteta za odbranu i zaštitu, pardon, za bezbednost.

Savršeni bodrijarovski zločin takav je upravo zbog toga što podmukli ubica po imenu stres predstavlja sastavni deo ljudskog života – pre svega one njegove turbulentne, (post)moderne varijante. Život savremenog čoveka slizao se sa stresom i to je, čini se, univerzalna posledica sveopšteg ubrzanja. Pre svega, opšte je mesto da savremeni čovek živi brzo. On juri, kidiše, grize, lakta se, atakuje, povlači se, preskače prepreke, pada i podiže se ili ostaje da leži na zemlji. U takvoj društvenoj klimi lako je pretpostaviti da stres preuzima dvostruku ulogu skretničara, odnosno kočničara zahuktalih građana. Drugim rečima, ubrzani tempo savremenog života, koji je smenio nekadašnji život običnog tempa, debelo je kontaminiran destruktivnim stresom. A to na neki način i jeste globalno obeležje aktuelnog duha vremena i imperativa brzine unutar njega.

Uzmimo, primera radi, život u današnjoj Srbiji. Živeti ovde bez stresa isto je što i vozikati naokolo bicikl bez okretanja pedala. Znači, čist contradictio in adjecto. Valjda se zbog toga medicinski antistres saveti, poput formule „što manje nerviranja“, koju ovdašnji lekari redovno zadaju pacijentima na rubu nervnog sloma, sve češće doživljavaju kao puka crnohumorna mantra.

Ili, uzmimo na primer suštinu bankarskog antistres kredita. Ovaj „genijalni“ izum omogućava banci da stresiranim i nedozvoljenim minusima ispošćenim mušterijama koliko-toliko olakša muke. I tako iz dana u dan, što bi rekao Željko Joksimović u reklami za margarin. Zapravo, poruka je sledeća – ukoliko ste u minusu ili nemate novca za uplatu sledeće rate stambenog ili nekog drugog kredita, obavezno podignite antistres kredit i pokrijte finansijski zaostatak. Tako ćete kratkoročno biti zaštićeni od bensedina i bromazepama, pošto će vam kreditno ropstvo bar neko vreme proticati bez opakog stresa – u nekoj vrsti dužničke nirvane. I još ako povrh svega toga uživate u kvalitetnoj muzici.

Ergo, punih trinaest godina nismo bili u prilici da uživo slušamo beogradski sastav Babe. Logično, s obzirom da za sve to vreme grupa nije funkcionisala. Šteta, jer „Babe“ su primer benda koji ume da ozbiljan angažovani tekst, uvijen u oblandu zezatorskog mejnstrima, nenametljivo pretvori u muzičku kritiku društva. Bilo da se radi o životu koji se odmotava poput rolne toalet papira, bilo da je reč o robu love ili pak o stresu kojem treba reći „adio“. Ukratko, o svemu onome što bi valjalo kritikovati u ovom trenutku. Zato je pun pogodak što sada, dvadesetak godina od nastanka benda, frontmen Žika Milenković najavljuje ponovno aktiviranje „Baba“.

U međuvremenu, evidentan je trend reaktiviranja alternativnih rok bendova iz devedesetih. Pored grupe Babe tu su i „Deca loših muzičara“, „Plejboj“, „Kristali“… Naizgled, još jedan prilog tezi da su se devedesete vratile. U stvari, još jedan (neciljani) i hvale vredan pokušaj da se muzičkim antistres sredstvima deluje na učmalu svakodnevicu.

A kad smo već kod devedesetih, valja pomenuti rezultate jednog nedavnog istraživanja koji pokazuju da su trenutno najpopularniji političari u Srbiji: Vučić, Nikolić, Palma i Dačić. Uglavnom, visoki državni funkcioneri proevropske orijentacije. A poznato je da su visoke državne funkcije po tradicionalnoj inerciji i te kako popularne međ’ nikad naivnim populusom. Uzgred, da li ste probali da čitate Domanovićevog „Vođu“ i u isto vreme slušate „Babe“ i „Adio stres“? Pokušajte. Glava vas sigurno neko vreme neće boleti.