Agresija hamburgera

 Tako ispade da ono „indikativno“ gostovanje Mesića nije i poslednji šokantni krešendo koji se desio na pomenutoj televiziji. Džon Čelis alias Bojsi, protutnjao je prestonicom tek nakon Muhamedovog bin Zajedovog al Nahjanovog boravka u istoj (a i šire). Možda su se ova dvojica čak očešala ramenima u prolazu na aerodromu „Nikola Tesla“. Ko zna?

Bilo kako bilo, pretpostavka je da je šeik iz bratskih nam Emirata, praćen budnim okom televizijskih kamera i foto-reportera, ipak pažljivo bezecovao ovdašnje agrokombinate u rasponu od „Mladog borca“ do „Omoljice“. Može biti da je tom prilikom, uz a capella taktove „Marša na Drinu“ iz „Velje jabuke“, kako na crnogorskom glasi ime grada Njujorka, Bin Zajed nešto i pribeležio u tefter. Recimo početni nacrt plana melioracije poljoprivrednog zemljišta prema receptu drevnih egipatskih faraona.

I dok je u slučaju šeikove turističke ture po Srbiji u pitanju bio agrobiznis, dotle je u slučaju Monike Beluči i Bojsija po sredi šou-biz, da ne kažemo kulturni biznis. Monika je, kako prenose novine, svrnula da bi se pre svega upoznala s čarima podneblja u kojem će s Kustom snimati romantičnu ratnu priču. Bojsi je s druge strane stigao u nadi da će pronaći srpskog izdavača za svoje (po svemu sudeći) autobiografske knjige. (Valjda ću do tada konačno pročitati Tempovu „Revoluciju koja teče“ i tako potpuno spreman dočekati Bojsijeve „memoare“.)

Nego vratimo se izubijanom hologramu Brusa Vilisa s početka ovog teksta. Virtuelni dvoboj između Kuste i Brusa predstavljao je u drugom redu uvod u ovogodišnji Kustendorf, dok je u prvom redu, iz Kustinog rakursa, to bio čin simboličkog lemanja američkog kulturnog imperijalizma oličenog u liku Brusa Vilisa – prominentnog predstavnika holivudskog treša. Po istoj logici sledeće bi godine lako moglo doći do hologramskog boks-meča sa Deda Mrazom kao visokim predstavnikom Koka-Kole, a potom i do okršaja sa Perom Žderom, pohlepnim tamaniteljem hamburgera.

Nekako je postalo opšte mesto da se „američki kulturni imperijalizam“ dovodi u vezu sa holivudizacijom, kokakolonijalizacijom i hamburgerizacijom planete. Jeste da je teško osporiti činjenicu da se pomenuti procesi odvijaju u globalnom selu, ali dokle god potencijalni konzumenti budu uživali slobodu izbora, sasvim je pogrešno trućati o nekakvom kulturnom imperijalizmu. Takav bi imperijalizam pre svega morao da sadrži neku vrstu smišljenijeg delovanja kao i razornu dozu prinude. Drugim rečima, niko nas puškom ne tera da gledamo holivudske blokbastere, pijuckamo kokišku i žderemo hamburgere u „Meku“. U pravu je stoga američki sociolog Stiv Fuler kada kaže kako konzumenti širom sveta imaju presudnu ulogu u širenju američke kulture. Druga je stvar što se potrošač retko kada opterećuje dubokim promišljanjima o ideologiji kapitalizma materijalizovanoj u akcionom filmu, gaziranom napitku ili mek-pljeskavici s kečapom. Treba čitati Džona Fiska. Ovaj teoretičar popularne kulture, razmišljajući o ideološkim konotacijama upotrebe džinsa u svakodnevnom odevanju, tvrdi kako su proizvođači farmerki nesvesni propagatori kapitalističke ideologije. Radi se zapravo o tome da se ekonomski sistem koji određuje masovnu proizvodnju i potrošnju samoreprodukuje u robi koju proizvodi. Da li će neko nakon ovog saznanja baciti farmerke u kontejner?

Ipak, jedna od opasnijih posledica globalne „agresije hamburgera“ i ostalih civilizacijskih produkata jeste dominacija standardizacije koja povlači određen stepen prinude uz prilično sužavanje slobode izbora. Da li će Njeguški pršut izgubiti identitet poput kafe bez kofeina ako mu se prema EU standardu imperativno smanji procenat soli sa devet na četiri? Obrnimo situaciju. Hoće li neko terati svetske gurmane da se goste pošteno zasoljenim crnogorskim specijalitetom? Hamburgeri nemaju taj problem.