Ala je lepo biti Aco Srbine na Kubi

Prva je CIA, koja (prema rečima popularnog teoretičara zavere) planira da Aci Srbinu sipa otrov u čaj. Druga su Pavelićevi križari koji su na Andrićev venac uputili pretnju u vidu gramatički aljkavog pisma, na lošem hrvatskom jeziku, i bez kvačica nad pojedinim slovima.

Na obe pomenute vesti naleteo sam tokom bezbrižnog prelistavanja bulevarske štampe, ne sluteći kakva se opasnost nadvila nad vrhovnim komandantom oružanih snaga Srbije. A onda se bezrezervno predah razmišljanju na temu „kakva korelacija može stajati iza snajkine Cije i Pavelićevih križara“ (naročito kada se zna da Aco Srbine svakodnevno radi na produbljivanju odnosa sa Trampom i Kolindom). I da li će Stefanović, Pink, Hepi i Informer ekspresno i udruženim poduhvatom proglasiti špijunima i ustašama sve one koji se od ovog trena budu usudili da konstruktivno kritikuju premijersednika (kome za vratom dišu CIA i Pavelićevi križari)? Zato je (mislio sam) bolje manuti se konstruktivnog kritikovanja Ace Srbina i umesto toga odmah krenuti sa glasnim pohvalama na račun premijersednikovog samopregornog rada na produbljivanju odnosa sa prijateljskom nam Kubom.

Lepo je, naime, bilo videti kako se jedan neoliberalni tehnokrata umereno desne orijentacije, koji udarnički svira po MMF notama i pod dirigentskom palicom Svetske banke, iskreno divi dostignućima socijalističke revolucije na pomenutom karipskom ostrvu.

„Jedan bolji svet je moguć. Hvala, Fidele!“, napisao Aco Srbine tokom posete izložbi posvećenoj pokojnom el komandanteu Kastru.

Ali kakav je to zapravo svet? Kakav potok? Kakav cvet?

Iz perspektive našeg Aco Srbine premijersednika, jedan bolji svet nesumnjivo čine jeftina radna snaga i bahati strani investitori, bankarski dužnici i pasivni potrošači genetski modifikovane hrane, nekritički simpatizeri „napredne“ stranke i visoki političari koji kad ih pitate o „putovanjima“ odgovaraju pričama o „tabletima“…

Međutim, još je lepše bilo videti druga Sinišu Malog kako se ispred Če Gevarine slike rukuje sa kubanskim kolegom – predsednikom Provincijske skupštine narodne vlasti Havane – Reinaldom Garsijom Sapatom.

„Vi ste znači izmestili druga Tucovića sa Slavije, i na njegovo mesto postavili raspevanu fontanu“, priupitao je druga Malog pomalo ljutito drug Reinaldo.

„A ne, to nisam bio ja. To je drug Vesić uradio. On je gradski menadžer – ja samo potpisujem.“

Drug Reinaldo se blago (kao da je mokar kažiprst gurnuo u šteker) protresao na pomen reči „menadžer“.

„Pa gde je taj Vesić?“, pitao je nakon definitivnog dolaženja k sebi.

„Ostao je u Beogradu“, promucao je drug Mali jedva čujno. „Piše domaći zadatak – tridesetak prostoproširenih, opanjkavajućih tekstova protivu tajkuna Đilasa. Znate, gradski izbori su u martu pa na vreme treba prokuvavati prljav veš.“

„Šta?! Zar na druga Đida?!“, dreknu drug Reinaldo, dok mu beonjače poprimiše jarkocrvenu boju. „Ta, da li je Vama poznato da je drug Kastro izuzetno cenio druga Đida?“

„Ali, to nije…“

„I još povrh svega planirate da rušite Savski most koji je drug Miladin Zarić spasao od Nemaca oktobra ’44.“

„Ali…“

„Hoćete načisto da sredite ono što nacisti nisu uspeli da srede zahvaljujući hrabrosti druga Miladina koji je rizikovao život režući bakarne žice na tom mostu!“

„Ali, isti takav most planiramo…“

„Rušiti! Pa to sam maločas rekao! Uostalom, poznato nam je da vi, druže Mali, i te kako volite da rušite. Kao što volite i trulokapitalistički način urbanističkog planiranja.“

„Ali…“

I dok je drugu Malom polako ali sigurno presedao boravak na rajskoj Kubi, dotle je premijersednik uživao u dvočasovnom razgovoru sa kubanskim kolegom (prilikom kojeg se čak četiri puta rukovao s drugom Raulom).

„Ala je lepo ovih dana biti Aco Srbine na Kubi“, zapevušio je premijersednik u pauzi između dva uvlačenja dima iz kubanskog tompusa.

I po prvi put ću napisati kako je premijersednik stoprocentno u pravu.

Vaistinu je lepo.