Aleksandros Demagogis

To naravno dopušta interesantna misaona poigravanja na rečenu temu. Šta bi se recimo desilo da su stari Grci, pet stotina godina pre Hrista, imali jednog Aleksandra Vučića? U kojem bi pravcu krenula grčka filozofska misao i da li bi uopšte nekuda krenula? Možda bi Sokrat gutljaj kukute ispio pre no što je krenuo da kvari mladež budući da bi ga davno pre toga proglasili tehnološkim viškom. Može biti da u tom slučaju ne bi bilo ni iskvarenog, pardon, filozofijom zadojenog Platona koji bejaše učenik Sokratov. A verovatno ni Platonovog naslednika Aristotela koji bi se raspao na hiljade autocenzurisanih monada usled bombastične transparentnosti Vučićeve demagogije. Ili, šta bi se u tom slučaju dogodilo sa grčkom demokratijom iliti narodom koji vlada?

Narod koji vlada (reč je o pojmu suvereniteta – zirnite u Ustav Republike Srbije), obično to čini birajući svoje predstavnike u Parlamentu. Dakle, dužnost svakog dobro plaćenog izaslanika koga je narod poslao da umesto njega donosi zakone i druge važne akte (i u skupštinskoj menzi srkuće krompir čorbu za svega 50 dindži), jeste kontrolisanje rada vlade. Ovo je bitno jer upravo na uzajamnoj kontroli i ravnoteži počiva načelo podele vlasti (ponovo zaviriti u Ustav RS), koje je davnih dana ustanovio Monteskje Šarl. Međutim, ta se kontrola izgleda ne odnosi na Vučićeve, odnosno Blerove, odnosno Vučić-Blerove deliveri junits činovnike. Zar to onda nije primer kršenja načela vladavine prava (i o tome čitajte u Ustavu Republike Srbije), s obzirom na to da je jedan od nosećih stubova pravne države već pomenuto poštovanje principa podele vlasti.

Da nevolja bude veća, ko god se u Srbiji usudi da kritički prozbori koju u vezi problematičnog tretmana vladavine prava i podele vlasti, obaška suvereniteta i demokratije – biva optužen za mržnju prema premijerovom liku i delu. A to je zapravo još jedno kršenje Ustava RS, naročito delova koji se tiču slobode mišljenja i govora ali i prava na kritiku rada nosilaca državnih funkcija. Na primer, ukoliko neko kritikuje rad nekoga koga premijer iz nekog razloga ne da, tada se premijer uzjoguni i (mada mu to niko ne traži) preuzima odgovornost umesto tog nekoga koga tamo neki kritikuju – jer kritika toga nekoga koga premijer ne da, prema premijerovom sudu, nesumnjivo predstavlja plod kritičareve mržnje prema samom premijeru. Ova komplikovana situacija nema veze sa transparentnošću rada ministara i celokupne vlade jer se premijer, ničim izazvan, pojavljuje pred kamerama kad god se nešto dogodi ili se ne dogodi, i kad god treba unapred braniti nekoga ko je prilično sposoban da se sam brani – a što bi se lako moglo nazvati demagoškim skakanjem pred rudu.

„Mada me niko nije pitao, preuzimam potpunu odgovornost za to što će nedelju dana u Banatu duvati košava. I ne dam da napadate prezenterke vremenske prognoze Anu Reljić sa RTS-a i Mariju Egelju sa Pinka. Mene možete da me mrzite koliko hoćete – ali njih ne dam!” A onda, nakon samo pet dana košave sa Dunava, pred kamere izlazi, u prepoznatljivom „če ge vara“ elementu, ministar rada Vulin i u apsolutnom skladu sa tematikom resora koji vodi kaže kako je zahvaljući premijeru Vučiču vetar u Banatu umesto sedam duvao svega pet dana odnosno da je delimično stao već posle trećeg dana, te da bi Grci davno izašli iz krize da su imali takvog jednog meteorologa. Ili demagoga.