Anatomija jednog bokala

Uzmimo za analitički primer pola litre vode u bokalu kapaciteta jednog litra. Ukoliko prema rečenoj psihoanalitici naših mudrih baba proceniš da je bokal do pola pun (a ne prazan) – automatski bivaš svrstan u kategoriju večitih životnih optimista. To na prvi pogled čak ne izgleda tako loše, izuzmemo li činjenicu da si definitivno obrao bostan. U prenesenom značenju – ne gine ti šlajf u mestu, bez obzira na taze kupljene gume.

Inače, svaka bogovetna vlast gaji neskrivene simpatije prema optimistički nastrojenim podanicima koji svakodnevno (sa nadnaravnom istrajnošću Sizifa) ispunjavaju set osnovnih „građanskih“ obaveza tipa lezi-dižse-ustaj-sedi. Optimisti nekritički aminuju svaki, pa tako i najinfantilniji potez vlasti, budući da su besprekorno vođeni antiapokaliptičnim stavom da će jednog dana ipak biti bolje. Samo treba izdržati par decenija. Uostalom, forsiranje nade ustaljeni je hobi do pola ispunjenih optimista. Zato im vlast nonšalantno (šarlatantno) obećava kule i gradove, npr. Beograd na vodi do 2050, jedino im tražeći zauzvrat strpljenje. Strpljen je po definiciji spašen a spašen može biti samo onaj koji otvorenog srca i jednodimenzionalnog uma veruje (da ne kažem slepo) u vladine reforme.

Stoga probleme vlastima jedino mogu praviti (i prave) ortodoksni pesimisti kojima je bokal redovno od polovine prazan. Takvi obično kontriraju optimističkim vizijama tehnomenadžera koji energično odmahuju sa okomitih litica izvršne vlasti. Što bi rekao Emil Sioran: „Trenutak kada verujemo da smo sve razumeli, daje nam izgled ubice“. Kontrašima (kao i konformistima) država, odnosno premijer, to jest premijer koji je država, a zapravo država koja se ponaša kao premijer – poručuje da je budžet do pola pun, što drugim rečima znači da će se plate i penzije, koje su onomad smanjene za deset odsto, povećati za čitavih šest. Četiri odsto u džep. Ali čiji?

eđutim, ne daju se preveslati kritički nastrojeni pesimisti koji na ovakve i slične tvrdnje po inerciji reaguju sumnjičavo. Čekaj, budžet je do pola pun ali je novčanik od pola prazan… Ko je tu lud a ko zbunjen? Ili, vratiće se plate i penzije na nivo iz 2014, već tamo negde 2017, ali će troškovi života, hrana, struja, voda, komunalije, obaška pivo iz reklame, otići u bestraga. Znači li onda to da ćemo u bliskoj i svijetloj budućnosti egzistirati ispod crte a ne poviše nje? I trebamo li se zadovoljavati politikom životarenja do pola ispunjenog vladinim obećanjima o boljem životu a od pola ispražnjenog od svakog smisla o srećnim ljudima?

Naravno, premijer i vlada ne vole ovakav „ništa nam ne valja“ pristup reformama koji dolazi iz grla pesimističkog raba iz narodne baze. Jer jedna gnjila kruška, da parafraziram Kisindžera, može zaraziti celu gajbu. Sreća po državu te se vlast izgleda ne plaši ovakvih potencijalnih fenomena jer bi se u suprotnom klonila velikih priča za malu decu (jebeš pleonazam).

Nego vratimo se anatomiji bokala s početka današnjeg teksta. Formula je prilično jednostavna. Ko što sit gladnom ne veruje, tako i optimista kome je bokal do pola pun hladne česmovače, ne veruje pesimisti kome je taj isti bokal od pola prazan. Status kvo potrajaće još neko vreme. Sve dotle dok vlast ne bude pošteno prodrmana. A to će se dogoditi tek onda kada nekritički optimista (veći deo konformističke populacije), poprimi odgovarajuću dozu kritičkog pesimizma. Pesimisti su ionako prikriveni optimisti.