Antisistem

Za razliku od sistema koji je uređen – antisistem pruža privid uređenosti. A to dalje znači da za razliku od sistema u kojem svaki vid neuređenosti predstavlja anomaliju koju treba ispravljati – antisistem svaki oblik istinske uređenosti automatski smatra anomalijom koju treba eliminisati. Zato se u antisistemu ljudi sa dobrim namerama po inerciji (post-restant) šalju u pakao – naročito ukoliko njihove dobre namere ne korespondiraju sa partijskim linijama, iliti vizijama vrhovnog antivođe.

Stoga, dok u sistemu sve štima kako treba – dotle antisistem počiva na solidno naštimovanim protivrečnostima. Čini se, naime, kako sve idealno štima, ali se pritom ne uočava jedna takoreći ništavna sitnica – mehur od sapunice na kojem se kompletan antisistem klati. Na primer – političari na odgovornim mestima ne odgovaraju za vlastite propuste, već bivaju unapređivani i postavljani na druge, katkada još odgovornije pozicije. Takvi, međutim, nemaju petlju da sami prihvate vlastitu odgovornost i podnesu ostavku, već odluku o tome prebacuju na vrhovne antisistemske instance koje mehanizmom povratne sprege odlučuju o njihovoj sudbini – i sudbini ostalih antisistemskih šrafova.

Nakon pregršt intrigantnih stavki koje ruše kredibilitet položaja (bugarske barake, rušenje u Savamali, doktorat, nagodba sa bivšom suprugom da previše ne priča, klijentelizam…), prvi čovek grada veli da će o njegovoj gradonačelničkoj sudbini na kraju odlučivati predsednik države. (U igri je izgleda eventualno unapređenje na mesto savetnika premijera.)

Pomenuti mehur od sapunice (na kojem se antisistem klati) sačinjen je i od suštinske antislobode građana – koju antisistemski vrh (naknadno) prikazuje kao slobodu. Pa i pored toga što se rečeno prikazivanje izvodi krajnje amaterski i trapavo – ljudi pretvoreni u robove veruju da nekakva sloboda zaista postoji. Na primer, sloboda da se, putem medija, prate svakodnevne aktivnosti vrhovnog antivođe.

Dženis Džoplin je svojevremeno pevala o slobodi kao o sinonimu za „nemaš šta da izgubiš!“ – dok ljudi unutar antisistema veruju da su slobodni, iako imaju šta da izgube (kreditnu solventnost, platu od dvesta evra, mogućnost da pazare u lokalnom šoping-molu…) Dakle, antislobodni su u svakom pogledu.

Nadalje, u uređenim sistemima, mladi ljudi uglavnom počinju kao levičari da bi se pod stare dane transformisali u umerene desničare. Najpre se protive sistemu, da bi ih kasnije taj isti sistem usisao u sebe i sažvakao. (Mada, i tu postoje izuzeci. Vulin je recimo počeo kao pseudolevičar unutar kvazilevičarskog sistema – iako je u startu bio hendikepiran činjenicom da se nema protiv čega boriti.)

U antisistemima je, naprotiv, sled dešavanja sasvim obrnut. Mladi ljudi započinju karijeru političara kao radikalni desničari, da bi pod stare dane postajali agilni levičari. Najpre ih sistem usisa, potom ih ispljune, a onda se ispljuvci konsoliduju i tobože krenu u pobunu protiv sistema (u međuvremenu premetnutog u antisistem), no sa svega 0,5 procenata preostale snage.

To naravno ne važi za sve. Eto, vrhovni antivođa našeg antisistema počeo je kao iskreni protivnik evropskih vrednosti, ali je u međuvremenu sazreo, revidirao stavove, odao se drugarskoj samokritici, te postao „pravi levičar“ – istina, pomalo antiprotivan ukusu pokojne Roze Luksemburg. Ali ipak…

Uostalom, ko bi se mogao kladiti da će nekadašnja britka desničarska sablja postati borac za prava seksualnih manjina. Prvi vrhovni antivođa u istoriji regiona koji je gej osobu imenovao za predsednika vlade. Takav rafinirani šahovski potez ne bi smislio ni Gari Kasparov, sa sve Guzenbauerom pride. A naš vrhovni antivođa ga je smislio. I na tome mu treba antičestitati.

Ne samo što je pobrao poene širom slobodarskoga sveta, već nas je prvi put u istoriji izveo iz mitske pećine u kojoj smo vekovima buljili u senke duž oštrih, kamenih svodova. I lagano nas preveo žedne preko vode – na civilizovanu stranu antisistema.