Od kada ga znam, komšija Pero tvrdi da političari predstavljaju autentični oblik izvanzemaljskog života. „Pogledajte ih kakvi su, ko da su s Marsa pali“, veli dok netremice prati dnevnik u pola osam naveče i zavija jeftin pijačni duvan. Pero je vatreni ljubitelj Spilbergovih filmova, posebno „Bliskih susreta treće vrste“, pa mu je možda i zbog toga palo na um da se slična vrsta komunikacije svakodnevno odvija na relaciji političar – građanin. Prvi je, veli, autistični elijen – drugi je zbunjeni posmatrač zbivanja, dakle, njihov susret mora završiti katastrofalnom igrom gluvih telefona.
Odmah ću reći da se ne slažem s Perovim mišljenjem. Najpre, smatram da su političari mnogo bliži Zemlji nego što to na prvi pogled izgleda, a o čemu uostalom svedoči bogat radničko-seljački materijal u njihovim genima. Nisu dakle političari tamo neki vanzemaljci pali s Marsa, nego su to u velikom broju slučajeva marljivi karijeristi koji neretko deluju kao da su pali s kruške. Jer kako drukčije može izgledati neko ko je do juče egzistirao u obličju prosečnog partijskog moljca, a onda se odjednom obreo usred vlasti koja kvari ljude? Sva ta skupocena odela, satovi i automobili, mesečni de luxe prihodi, stumulativne beneficije kao i gostovanja po raznoraznim televizijama, morali su ostaviti traga. Blještava svetla pozornice koja su naprečac obasjala tog malog političkog čoveka, učinivši da se po prvi put oseti moćnim i važnim, izazvala su specifičnu transformaciju u njegovom nepripremljenom umu. Zbog toga imamo osećaj kako su političari blago dezorijentisanosti u prostoru i zagubljeni u vremenu, da prečesto lupetaju koješta i da pate od manije gonjenja – a da opet odaju utisak nekoga ko prilično dobro zna šta radi.
S druge strane, ako ste nekada za nekog političara pomislili da je pritajeni megaloman u kostimu Gandija čiji je stepen otuđenosti od narodne baze abnormalno visok, onda vi verovatno sumnjate, a da toga niste u potpunosti svesni, da dotični pati od neke vrste političkog autizma. Zar nije u pitanju paradoks? Jer, kako neko istovremeno može biti gandijevski blizak narodu a istovremeno otuđen od narodne baze? I kako taj neko uopšte može funkcionisati kao politički autista a ujedno se neprestano obraćati potencijalnim glasačima na prilično opušten i nekonvencionalan način?
ožda je odgovor još daleke 1944. godine ponudio austrijski pedijatar po imenu Hans Asperger, koji je otkrio specifičan poremećaj iz autističnog spektra kojeg odlikuju poteškoće u društvenoj interakciji i stereotipno ponašanje. Analizirate li, sedamdesetak godina nakon Aspergerovog otkrića, ponašanje brojnih političara na vlasti uočićete mnoge simptome koji čine tzv. Aspergerov sindrom. Na primer, intenzivnu preokupaciju tačno određenom temom, opsesivnu, jednostranu govorljivost, pogrešnu upotrebu metafora, nerazumevanje da je slušaocima govornikova opsesivna tema zamorna i nezanimljiva, nagli prelazak na drugu temu, okolišajući monolog bez ulaska u suštinu stvari, potpuni izostanak poente…
Sa medicinskog aspekta, strašno je kada nedužno dete pokazuje simptome Aspergerovog sindroma, ali je isto tako strašno (iz političkog ugla gledajući), kada životima građana jednog društva upravljaju političari koji gore navedene tipove ponašanja koriste u cilju političkog promovisanja i manipulacije.
Uzgred, da li je iko ikada propustio solo tačku u kojoj političar (posebno onaj na vlasti), drži polučasovnu govoranciju a da pritom ne kaže ništa bitno? A da li je iko ikada video političara koji pogrešno koristi metafore? Ili je opsednut isključivo jednom temom koju uporno vrti kao što potok okreće vodenični točak? Na koncu, da li je iko uspeo da odgleda svih 14 sati skupštinskog zasedanja na temu Beograda na vodi? Ako jeste, da li je tom prilikom zapazio nešto čudno u skupštinskoj sali – a da nije premijerova fanatična postojanost u fokusiranosti zadatom temom koja se u svojoj predanosti jedino može graničiti sa zen-budizmom? No pasaran!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
