Autoritarlend

Primeri Adornu i saradnicima pokazatelji koji ukazuju na autoritarnu ličnost a koji se mogu ispitati F-skalom jesu: nekritički stavovi prema idealizovanim autoritetima, slepo potčinjavanje vođi, sklonost sujeverju i predrasudama, fatalizam sa elementima misticizma, sklonost teorijama zavere, rigidno i uprošćeno mišljenje, destruktivnost i cinizam, agresivnost prema osobama koje iskaču iz ustanovljenih i ustaljenih pravila ponašanja.

Početkom 70-ih godina prošlog veka sprovedeno je u Socijalističkoj Republici Srbiji ispitivanje autoritarnosti među srednjoškolskom omladinom. Rezultati dobijeni pomoću modifikovane F-skale pokazali su visok stepen autoritarnosti – čak 4,61 (na skali od 1 do 7).

Poređenja radi, stepen autoritarnosti koji je u isto vreme zabeležen među okorelim kriminalcima u američkom zatvoru San Quentin iznosio je 4,73. Rukovodioci istraživanja Rot i Havelka tumačili su ovako visoke vrednosti pre svega uticajem patrijarhalne sredine na formiranje prilično rigidnih stavova i uverenja. Naime, za razliku od Adorna i saradnika, koji su tvrdili da visok stepen autoritarnosti korespondira sa antidemokratskom orijentacijom, katkada na ivici fašističkih stremljenja, Rot i Havelka smatrali su da ovdašnja (ondašnja) varijanta autoritarne ličnosti predstavlja daleko benigniji izdanak tradicionalne kulture, odnosno patrijarhalne sredine.

Petnaestak godina kasnije, četiri godine pre izbijanja rata u Jugoslaviji, 1987. godine dakle, sprovedeno je (ovoga puta na većem jugoslavenskom uzorku), ponovno merenje autoritarnosti – u okviru šireg istraživanja pod stratifikacijsko-ontološkom firmom „Klasno biće jugoslovenskog društva“. Rezultati su pokazali prilično ujednačen stepen autoritarnosti kod ključnih aktera predstojećeg ratnog sukoba.

Tako je u Srbiji, za razliku od već pomenutog istraživanja iz 70-ih godina, zabeležen dosta niži, no još uvek prilično visok stepen autoritarnosti – 3,61. U Hrvatskoj je iznosio gotovo identičnih 3,60. Uostalom u oba slučaja stepen autoritarnosti nalazio se dosta ispod američkih 3,78 iz 70-ih godina prošlog veka.

Zanimljivo je da u predvečerje ratnih devedesetih (u okviru još jednog istraživanja sa jugoslovenskim predznakom), na konstataciju „Bez vođe je narod kao čovek bez glave“ u Srbiji potvrdno odgovara 57 odsto, a u Hrvatskoj 44 odsto ispitanika (pripadnika elite). Ubrzo će se na ovaj rezultat, takođe empirijski, nadovezati Slobo i Franjo. Oni će, posmatrano krajnje redukcionistički, uspeti da razgrade Titov meki autoritarlend pretvarajući ga u najmanje dve tvrđe varijante. Ovo je bitno s obzirom da upravo nekritička poslušnost idealizovanom vođi, prema Adornovom mišljenju, čini okosnicu autoritarne strukture ličnosti. Moglo bi se čak kazati da harizmatični vođa ište autoritarnog podanika (kao zemlja vodu) – i obratno.

Prema mišljenju uvaženog sociologa leve orijentacije Imanuela Volerstina, uz harizmatičnog vođu (pored podrazumevajućeg autoritarnog načina vladanja), idu još i jaka ličnost, relativno jasna politička vizija, ogromna energija, istrajnost u ostvarivanju iste. Uzgred i prilična podrška u svojoj zemlji. (Opširnije u: Republika br. 546-547). U tom smislu čini se da nema bitnije razlike između Margaret Tačer i Ronalda Regana, Kim Džong Una i Putina, Gadafija i Slobe, Nazarbajeva i Milaů Razlika je samo u tvrđem ili mekšem načinu upravljanja.

Rekapitulirajući vladavinu nedavno preminulog predsednika Venecuele, Volerstin ističe da je u odnosu na druge autoritarne vladare Čavez delovao čak prilično mekano. Uostalom i Vučić trenutno deluje mekanije od Miloševića, kao što Milanović deluje neuporedivo mekše od Tuđmana. Doduše i Milanović deluje kao pamuk u odnosu na Vučića, što bi nekoga moglo da navede na misao da je to zbog one razlike u percipiranju neophodnosti vođe od pre četvrt veka – u razmeri 57:44 u korist Srbije.

Na kraju krajeva ko to kaže da je autoritarlend mali? Samo bacite pogled na globalno selo. Možda ćete ugledati sopstveni odraz u njemu.