Bankrot mama

„što zaradim potrošim,

što dobijem izgubim,

skroz sam bankrot, mama“

                                Azra

Tako ćete o istom trošku (a vreme je novac) shvatiti da stvari slično stoje i sa drugim nadnacionalnim institucijama koje zrače bankarskim mentalitetom. (Da ne kažemo pervertiranim altruizmom podvučenim kamatnom stopom). Ergo, banka klijenta-neplivača najpre gurne u duboku vodu, pa mu tek onda pruži kratku slamčicu spasa za koju se nesrećnik istog momenta hvata u nadi da će se dokopati obale, dok ubrzo ne shvati da je patrljak jedino pogodan za puko održavanje na nemirnoj površini. Ali, krenimo redom – od početka?

Sećate li se Hičkokovog razlikovanja iznenađenja i napetosti (saspensa)? Iznenađenje je, govorio je majstor saspensa, kada u filmskoj sceni bomba iznenada eksplodira ispod astala za kojim razgovaraju dva lika. U tom slučaju, publika doživljava šok ali ne i napetost. S druge strane, saspens je kada publika unapred zna da ispod stola otkucava tempirana bomba. Tada umesto 15 sekundi iznenađenja u trenutku eksplozije, publika proživljava dodatnih 15 minuta napetosti u iščekivanju samog čina detonacije. Zato je dobri stari Hič često isticao kako publiku treba, kad god je to moguće, obavestiti o ključnim detaljima – izuzev u situacijama kada neočekivanost zaključka predstavlja poentu dosetke.

Upozorenje Fiskalnog saveta da Srbija visi nad ambisom bankrota u startu pati od nedostatka iznenađenja ali ne i od pomanjkanja napetosti (poentu „dosetkeö čini očekivani, a ne neočekivani zaključak). Šok izostaje jer građani (dobar deo njih), ionako veruju da je Srbija odavno bankrotirala, mada ne uspevaju da tu svoju sumnju dokažu usled hronične naviknutosti na krizu. Kao što uostalom ne uspevaju da odagnaju subjektivne pretpostavke da se plate i penzije već dugo vremena nalaze u najlednijem pretincu monetarnog frižidera. Na taj način onom drugom delu populusa nesebično prepuštaju napetost iščekivanja – da li će se i na koji način vlada eventualno suprotstaviti zahtevima MMF-a: zamrzavanju plata i penzija, pomeranju starosne granice za odlazak u mirovinu, te kresanju javne potrošnje i socijalnih davanja?

Inače, predlog da se penzije i plate stave na led izazvao je očekivano gibanje unutar vladajuće koalicije. Zapravo, još ranije se naslućivalo kako se Krkobabićev antiglobalizam kad-tad mora sudariti s Dinkićevim neoliberalizmom. A nema izgleda boljeg povoda za pomenuti (pseudo)ideološki dvoboj od pitanja hibernacije plata i penzija. Međutim, baš zbog toga što se odigrava pod imperativnim kišobranom MMF-a, pomenuti okršaj već u početku nagoveštava dosadan, rečju sasvim providan, epilog. Jedan od onih u stilu „tresla se gora, rodio se miš„.

Uostalom, politika je to, što bi rekao Embrouz Birs u Đavolovom rečniku – „konflikt interesa prerušen u sukob principaö. Samim tim, gubitak saspensa (o iznenađenju da ne govorimo) proishodi iz činjenice da se vlada i pored enterijerskih (bajagi ideoloških) razlika, davno opredelila za kolektivno i samopregorno „gutanje žabaö. To bi u prevodu značilo da će se mnoge, zašto ne reći sve, nepopularne mere koje se budu našle na pladnju izvršne vlasti, u kratkom roku i sasvim gurmanski „pomezetiti“. Na koncu, to što je uzlazno popularni PPV (prvi potpredsednik Vlade/Vučić) ideološki bliži Dinkićevom socio-ekonomskom desničarenju nego li Pupsovim „lijevim stremljenjima“, definitivno nagoveštava izbacivanje saspensa iz priče o „nepopularnim merama“ vlade. Drugo je iščekivanje grčkog ili kiparskog scenarija – tog (nazovimo ga) bankrota sa dodatkom egzotike. Bar lepše zvuči.