Bavarsko finale i apstinenti

Drugim rečima, očekivanje birača skopčano sa izbornim programom trebalo bi da bude komplementarno sa onom narodnom: nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Međutim, Segela nije nikakav zvezdočitač, niti ortodoksni fatalista, još manje fanatični tumač narodnih poslovica, već (kao što rekosmo) stručnjak za predsedničke izborne kampanje.

Pitanje koje se nameće nakon drugog kruga predsedničkih izbora glasi: da li se pomenuti citat može primeniti u postizbornim okolnostima u Srbiji? Na prvu zdravorazumsku loptu čini se da može, no ukoliko se zagrebe malo dublje ispod površine fenomena, stvari postaju komplikovanije. U pitanju su na prvom mestu dijametralno suprotna očekivanja građana od predizbornih obećanja ali, da čudo bude veće, i uticaji natalnih karata na izborni tok. Ali krenimo redom.

Pobednik predsedničkih izbora Nikolić i po mnogima najveći pobednik parlamentarnih izbora Dačić, pokazali su da se društveno-politička očekivanja prosečnog građanina Srbije kreću i desno i levo. Da čudo bude veće, to se naizgled paradoksalno dejstvovanje u potpunosti uklapa u šemu postmoderne relativizacije ideoloških smerova. Nije dakle u pitanju potpuna konfuzija prosečnog birača, koji poput nakresanog drinkera hoda u cik-cak liniji: levo-desno, odnosno desno-levo, ili obigrava oko stuba ubeđen da je živ zazidan. Pre će biti da je ovdašnji birač poprilično nezainteresovan za dubinsko analiziranje ideoloških pripadnosti, pa je zato moguće da u atmosferi devastiranih potrošačkih korpi, fudbalskim rečnikom kazano, Nikolić zavrće loptu sdesna, mešajući pitanje opstanka nacije sa gorućim problemima radnika i penzionera, a da Dačić s levog krila uklizava obrnutim redosledom.

Stoga izborna očekivanja glasača jedino mogu da kruže (i zaista kruže) u bezvazdušno-populističkom prostoru nacionalno-socijalnih rešenja „odozgo“. Reč je, dakako, o očekivanjima građana, koji su se u nedelju odlučili na bliski susret sa glasačkim kutijama, mada se sprej na prstima od prethodnih opštih izbora još nije pošteno ni osušio. Dodamo li ovome hronično nepoverenje građana u institucije sistema, te poslovično neprepoznavanje bitnijih razlika među političkim partijama, dolazimo do figure apstinenta kao centralne tačke minulih izbora, ali i do epohalnog uticaja horoskopa na rezultate istih.

Po svemu sudeći apstinenti su u presudnoj meri odredili ishod upravo završenih izbora (lokalnih, parlamentarnih i predsedničkih). Po svemu sudeći, izgleda da je u drugom krugu predsedničkih izbora bilo daleko više apstinenata nego u prvom krugu, kada je kod kuća ostalo četrdeset i kusur odsto građana sa pravom glasa. Nije isključeno da su mnogi od njih procenili kako je sudbina naklonjenija Tadiću, pa nisu hteli bez potrebe da habaju đonove do biračkih mesta. Ovome treba dodati procenat onih koji su crtali čiča Glišu ili dodavali svoje ime na glasačkim listićima, ne bi li na taj način odaslali poruku vlastima da se ne slažu sa njihovom dosadašnjom politikom. Takvih je, recimo, u prethodnom krugu prema nekim procenama bilo čitavih četiri odsto.

Tako je građanska neposlušnost na nivou kombinovanja anarhiste Toroa (napisao 1849. „Građansku neposlušnost“) i Vudija Alena (napisao 1973. „Kratak ali koristan vodič kroz građansku neposlušnost“) dovela do pobede Nikolića. Uzmemo li na kraju u obzir eventualnu pojavu tzv. fleksibilnog birača koji, u skladu s fleksibilnim duhom vremena, dodeljuje glasove različitim partijskim listama, odnosno prvo jednom, pa drugom kandidatu, dolazimo do fleksibilne postizborne situacije koja, gle čuda, upravo pogoduje pomenutom biračkom tipu.

No, nije samo vera birača u Tadićev dobar horoskop doprinela njihovoj slabijoj izlaznosti. Ne treba isključiti epidemiju apatije koja je u isto vreme posledica loše egzistencijalne situacije, ali i uzrok odsustva volje da se na izbore izađe. A to je samo delimičan odgovor na pitanje zbog čega je noć uoči izbora posmatranje „bavarskog finala“ lige šampiona za mnoge ispalo važnije od glasačkog angažmana dan nakon toga.