Bekstvo od spodobe

Džon Karpenter je ovaj akcioni SF sa primesama negativne utopije snimio sada davne 1996. godine, tačno dvanaest leta nakon „totalitarne“ 1984. i Orvelovog „Velikog brata“. No, za razliku od Orvelove literarne antiutopije, koja je od starta aludirala na krajnje domete realsocijalizma, Karpenterova filmska antiutopija više je vukla na moguće posledice kapitalističkog zastranjivanja. U unipolarnoj atmosferi devedesetih, samokritika se nametala kao jedina moguća opcija.

Ukratko, Amerika je totalitaristička država u kojoj se krše osnovna ljudska prava. Predsednik je ostrašćeni diktator koji disidente (a toj kategoriji pripadaju čak i bezazleni uživaoci alkohola i nikotina), deportuje u Los Anđeles. Naime, diktatorske vlasti su teritoriju „Grada anđela“, koja se posle jednog razornog zemljotresa „geološki“ otcepila od ostatka SAD, pretvorile u golemi zatvor namenjen (u prvom redu) devijantnim neistomišljenicima. Reč je o svojevrsnom miksu Harlema i Golog otoka sa dodatkom Hobsovog „rata svih protov svih“, pa je sasvim logično da odatle retko ko može uteći i ostati živ. Osim ako ne poseduje kvalitete jednog Snejka Pliskina, Karpenterove hevi metal varijante Kraljevića Marka.

I sad dolazimo do najinteresantnijeg momenta u našoj priči, koji na izvestan način opravdava prethodno razglabanje o nesumnjivo kvalitetnom, ali prilično bajatom „Bekstvu iz Los Anđelesa“. Radi se o tome da je Karpenter radnju filma locirao u 2013. godinu!

Srećom, još uvek ništa ne nagoveštava eksplicitni totalitarizam. Na nesreću, to što je Karpenter poranio sa tim motivom i što je malo verovatno da ćemo se sa nečim sličnim sresti u ovoj godini, ne znači da u ovom trenutku klica sofisticiranog totalitarizma ne džiglja u globalnom selu. Jer, šta je s druge strane postavljanje profita iznad ljudi? Šta znači uvođenje na mala vrata cenzure interneta? Čemu afirmisanje individualizma uz istovremeno potkopavanje istog? Otkuda potreba za tajnim nadziranjem građana unutar demokratskih društava i u atmosferi proklamovane zaštite privatnosti? Zbog čega se sloboda, jednakost i bratstvo/solidarnost odbacuju zarad tržišne rentabilnosti? Zašto se retke disidentske kritike etabliranog poretka od strane establišmenta ocenjuju kao puko mlaćenje prazne slame?

Po svemu sudeći, spodoba totalitarizma vreba sa različitih strana. Takođe, sa različitih strana dolaze i retki, često tihi, mada katkada i vrlo snažni, disidentski glasovi koji razbijaju čamotinju sveopšteg konformizma.

Uzmimo, primera radi, Džulijana Asanža, čoveka koji najozbiljnije konkuriše za titulu sofisticiranog Snejka Pliskina današnjice. Sa balkona ekvadorske ambasade u kojoj je neko vreme zatočen, Asanž poručuje kako su se mračne sile nadvile nad internetom i da je uvođenje masovnog nadzora internet komunikacije naša (globalna) realnost. Pri tom Asanž podvlači Orvelovu maksimu: „Onaj ko kontroliše sadašnjost kontroliše i prošlost, a onaj ko kontroliše prošlost kontroliše i budućnost.“ Zbog toga će se, prema Asanžu, buduće borbe voditi oko (ne)slobode interneta. Drugim rečima, vodiće se oko (ne)slobode mišljenja, govora i štampe, to jest oko (ne)transparentnosti ličnih podataka. Ruku na srce, nešto slično nam godinama unazad (doduše manje eksplicitno) poručuje i Rodoljub Šabić – poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Nije, međutim, poznato koliki ga postotak građana, zauzetih svakodnevnim rvanjem sa spodobom pauperizacije, uopšte čuje.

Kritičari socijalizma rado su isticali socijalističku politiku društvene jednakosti na osnovu koje su potom izvlačili zaključke o totalitarnom karakteru socijalističkog sistema. S druge strane, kapitalistička jednakost podrazumeva jednakost pred zakonom. „O, veličanstvene li jednakosti u zakonima koji podjednako zabranjuju i bogatima i siromašnima da spavaju pod mostovima, prose na ulicama i kradu hleb.“ Tako je govorio Anatol Frans, bežeći koliko ga noge nose od spodobe etabliranog cinizma. Otprilike kao Kurt Rasel iz Los Anđelesa 2013. godine.