Bela, siva i nadasve crna

U slučaju Srbije bila bi to upečatljiva kombinacija boja na barjaku višedecenijske tranzicije iz socijalizma u kapitalizam. Eventualno sa pesmom ITD benda „Majko zemljo“, u svojstvu alternativne himne.

Sad, neko će se zapitati zbog čega pomenuti kolorit u kombinaciji sa pežorativno-egzotičnom sintagmom? Odgovor bi mogao da glasi – zbog korupcije koja predstavlja suštinu banana republike. Odnosno njenih kolor varijanti. Iliti, kafedžijskim jezikom rečeno, tri u jedan kombinaciji bele, sive i crne korupcije.

Korupcija (corruptio – pokvarenost, podmitljivost) predstavlja otrovnu biljčicu sličnu ambroziji, koja podmuklo sasušuje alveole državnih pluća. Činjenica da su naša već izvesno vreme prikopčana na aparate celoj stvari daje stravičniji izgled. Pritom izgleda kako se očigledna rastegljivost korupcije, od vrha do dna društvene piramide, nalazi u senci njene medijske neatraktivnosti pa dobar deo ovdašnjeg populusa zapravo i nije svestan pomenute strave. Pogotovo što iz javne optike izostaje holivudski prototip korumpiranog državnog činovnika u vidu debelog Meksikanca sa Klerk Gebl brčićima, koji na svakom prstu ima po jedan prsten, a u vilici bar jedan zlatan zub.

Na (ne)sreću daleko smo od Meksika. Povrh toga, u vremenu kad crna hronika nemilosrdno zrači sa prvih novinskih strana, kriminalitet belih okovratnika gubi na popularnosti. Najzad, koga još interesuje korupcija u oblasti javnih nabavki ili zakon koji reguliše ovu oblast kada su u medijskom smislu daleko atraktivnije barikade na severu Kosova odnosno pregovorački saspens između Beograda i Prištine.

Istini za volju, prosečni pojedinac u Srbiji naslućuje da je društvo prilično korumpirano, ali kao da zanemaruje težinu te činjenice. Zato je njegov horizont očekivanja znatno pomeren budući da je isključivo okrenut ka vladajućoj političkoj eliti, od koje se očekuju efektna rešenja drugih, za dobar deo populusa, značajnijih problema. Na primer, rešenje statusa severnog dela Kosova. Uz to reč je i o pogrešnom lociranju epicentra nedaća koje nas svakodnevno pogađaju. Ukoliko usled nameštenih i brzopoteznih tendera, malverzacija u vezi s javnim nabavkama i sličnim dilovima unutar političko-privredne elite, država godišnje izgubi milijardu evra, a javnost epicentar problema vezuje za evropske preporuke među kojima je borba protiv korupcije u samom vrhu liste, onda se radi o kompletno iskrivljenoj optici.

Uzmimo Dežerovo insistiranje da se zakon o javnim nabavkama temeljno pripremi i uskladi sa evropskim normama, kako bi se definitivno sprečili bilo kakvi Šoićevski dilovi između političara i biznismena u budućnosti. A upravo su slični dilovi lansirali u prvi plan društvenu neodgovornost vlasti. Pa pošto je očigledno reč o vrlo transparentnoj pojavi, ne treba da čudi izrazito nizak nivo poverenja koje potencijalni birači gaje spram ključnih institucija vlasti: skupštine, vlade i sudova, što skupa sa nepoverenjem u političke stranke predstavlja uvod u krizu legitimiteta vlasti.

Ne iznenađuje stoga opstajanje nekakvog nostalgičnog, doduše rertroaktivnog i jalovog poverenja u institucije iz vremena druga Starog. Kada je osnovnu polugu uzlazne društvene pokretljivosti ab asinis ad boves (sa magarca na vola, što bi rekli Latini) predstavljala partijska knjižica. Odnosno kada je granica između političke i ekonomske moći bila uslovna budući da je margina samostalnosti privrednih subjekata bila veoma uzana. Do danas se (osim, dakle, poverenja u institucije sistema) situacija nije suštinski izmenila. Umesto partijskog „karijerističkog monizma“ imamo partijski „karijeristički pluralizam.“ Dok je granica između političke i ekonomske moći još uvek zamagljena. Čak bi se u tom pogledu moglo govoriti, uz obavezan dodatak jedne žlice postmodernizma, o povampirenju kolektivno-vlasničke klase u Srbiji. I to u kontekstu nekakvog korupcijskog crnjaka povratne sprege, gde privredna elita finansira političku elitu, a politička elita periodično uzvraća preko donošenja zakona u skladu sa interesima privredne elite.

S druge strane, uzlazna pokretljivost prosečnog pojedinca i danas je lakša uz partijsku knjižicu, što uz rođačko-kumovske veze spada u domen tzv. bele korupcije. No i pored toga većini izgleda ne gine silazna društvena pokretljivost (s konja na magarca) odakle se i kumulira golemo nepoverenje prema institucijama sistema. Zato „kolektivno-vlasnička klasa“ udarnički radi na izgradnji predizbornih Potemkinovih sela u pokušaju da povrati prokockano narodno poverenje. U stilu „mi vama povećanje penzija, plata, asfaltiranje ulica i nadu u zaposlenje, vi nama glasove“. Gotovo da se radi o domenu sive korupcije. A zapravo je reč o privredno-političkom ciklusu o kojem je svojevremeno pisao Nordhaus. Kada vlast povećava realne plate pred izbore i kada takva akcija posle izbora redovno dovodi do inflacije i pada realnih zarada. Otprilike kao predizborno obećanje i postizborno ludom radovanje. U kombinaciji belog, sivog i nadasve crnog.