Konačno počinje dugoočekivana rasprodaja socijalnih stanova u okviru humanitarne akcije pod nazivom „Beograd na vodi“. Vest je na Kanskom festivalu nekretnina i investicija obznanio gradonačelnik Mali, predstavljajući tom prilikom makete dvadesetospratnica koje će činiti ugaoni kamen budućeg stambeno-socijalnog kompleksa (nazovimo ga „Nelson Mendela“). Nije bitno što pomenute građevine još uvek predstavljaju arhitektonsku fikciju i što se rasprave o „Beogradu na vodi“ održavaju na fiktivnim tribinama. Daleko je važnija činjenica da će se u tim dvadesetospratnim maketama jednog dana baškariti postmoderni lumpenproletarijat.
Stambene jedinice će, prema preliminarnim tvrdnjama nadležnih organa, imati sve prednosti tipičnog socijalnog stana: salon za jogu, bazen, prostranu terasu sa vrtom, dečije igralište, panoramski pogled… Stoga ne treba da čudi što su se u redu za kupovinu fiktivnih socijalnih stanova od ranog jutra našli kontroverzni biznismeni, estradni umetnici, advokati, politički funkcioneri, tajkuni, sportski radnici, menadžeri, starlete…
Nego, premijer onomad reče kako „Beograd na vodi“ pripada narodu! Vox populi, vox dei! Znači li to da će Savski amfiteatar u budućnosti pretežno naseljavati poštena inteligencija, radni ljudi i građani, i seljaci-polutani? Svi oni gubitnici tranzicije kojima su tranzicioni dobitnici trajno narušili zdravstveno stanje i načinili im duboke kratere u inače plitkim novčanicima. I upravo se pod uticajem tih prokletih buđelarskih rupa premišljam da li da uopšte kaparišem jedan dvosoban apartman na sedamnaestom spratu fiktivne dvadesetospratnice? Na kraju krajeva, zar profesorska plata nije dovoljno široka da pokrije kupovinu jednog socijalnog stančića na vodi – naročito nakon reformističkih poteza Ministarstva prosvete? Ipak, kaparisanje na slepo tera me u nespokoj. Ne preferiram kupovinu nečega što postoji isključivo na papiru, pa makar iza te hartije od vrednosti stajala kompletna vlada. Takav sam – sumnjam u sve što ne postoji, ponajviše u opoziciju. U suprotnom, davno bih pazario pet ari placa na Mesecu i egzistencijalno obezbedio unučad. Uzgred, verujem da ste čuli za tipa iz neke američke zabiti koji prodaje lunarne kamenjare onlajn naivčinama širom sveta. No, kao što rekoh, batalio sam kupovinu, jer apriori sumnjam u slične internet rasprodaje.
Da nevolja bude veća, sve mi se čini kako trenutno ne postoji razlika između kupovine placa na Mesecu i kupovine stana u „Beogradu na vodi“. Obe transakcije deluju prilično fiktivno. Kao i najava gradskih otaca da će arapsko građevinsko preduzeće izgradnju stambeno-poslovnog kompleksa u Savskom amfiteatru početi na leto. Baš u vreme kada, pazite podudarnosti, kreću masovna otpuštanja u javnom sektoru. I odjednom sve dobija nekakav čudesan smisao – kao u finišu romana Agate Kristi. Mislim na jeftinu radnu snagu i armiju prosvetnih i zdravstvenih viškova koji će umesto u stanove na vodi zasesti na građevinske skele na vodi – sa ganc novim špahlama i mistrijama zadenutim za pojas.
Za to vreme u zastakljenim kulama sa đakuzi apartmanima i uniformisanim lakejima baškariće se pripadnici novopečene „lumpenelite“ – starlete i njihovi makroi, sportisti i menadžeri, tajkuni i njihove metrese, političari i dvorski analitičari, bankari i zatezne kamate, estradni umetnici i njihovi firmirani dronjci…
Vežbaće se joga i praviće se lude žurke sa dosta koke, šampanjca i grilovanih pljeskavica. „Elitni“ hepeninzi treštaće na prostranim vrtnim balkonima „Beograda na vodi“ sa kojih pogled puca prema dalekim periferijama siromaštva i beznađa. Tamo gde u bednim stambenim kompleksima, poput pekamskog bloka „Nelson Mendela“, životare neki ovdašnji Del(ić) i Rodni(ć), istinski radosni zbog vladinog najnovijeg projekta izgradnje Beograda na Mesecu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
