Bez kontrarevolucije

Zatražite zatim od tog istog prosečnog stanovnika Srbije da vam na prvu loptu navede ime ovdašnjeg ministra koji bi vrlo rado poistovetio sebe sa Če Gevarom? I ponudite mu pritom, za svaki slučaj, nekoliko mogućih opcija kao u igri detekcije – na primer: Osoba A: Velimir Ilić; Osoba B: Lazar Krstić; Osoba C: Aleksandar Vulin? Šta mislite, koga bi prosečni stanovnik Srbije najpre zaokružio?

Nije vam čak potrebna ni intuicija hroničnog kvizomana kako biste zaključili da se radi o čoveku koji se u minulom periodu udarnički rvao s kosovskim problemom dok će se ubuduće samopregorno posvetiti radnim i socijalnim (ne)prilikama. Sad, vrlo je bitno naglasiti da se ovde ne radi ni o kakvom (taman posla) bukvalnom kopiranju Čeovog imidža. Ništa dakle od lažnih brkova i brade, beretke s petokrakom zvezdom i razbarušene masne kose. Više je u pitanju nekakav metafizički copy paste – nešto poput pokušaja da se prekopira aura idola, ako je takvo nešto uopšte moguće nakon znamenitog eseja Valtera Benjamina – „Umetnost u doba mehaničke reprodukcije“.

Međutim, nije tema ovog članka ministar Vulin, koji (može biti) veruje da ima izvesnih dodirnih tačaka sa Če Gevarom. Tema je daleko kompleksnija – ministar Vulin (socijalista, levičar, antiglobalista, borac za radnička – i ne samo radnička prava), kao bitan šraf u neoliberalnom mehanizmu (vladi) Aleksandra Vučića. Rečju, ministar Vulin kao prvi pik ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike. Naoko čist contradictio in adjecto, budući da se neoliberali najžešće i najčešće obrušavaju upravo na rad i socijalnu politiku – što je Vučić (in)direktno i nagovestio u tročasovnom ekspozeu. Nameće se stoga logično pitanje – nije li levičar Vulin zapravo neka vrsta lijevog skretanja unutar desne Vučićeve vlade – subverzivni socijalistički element koji će stati na žulj Vučićevom neoliberalizmu i poput Arkonade odbraniti radnička i penzionerska prava? Ili je u pitanju najobičnija dimna zavesa – sindrom tapacirane fotelje uvijen u oblandu levičarske terminologije?

Vreme će kao i obično pokazati domete Vulinovog levičarskog potencijala, naročito nakon što se vanvremeni socijalista Dačić prihvatio odnarođenog ministarstva inostranih poslova – vodeći se poznatom metodologijom „daj šta daš.“

Kako god, u nastupajućem periodu biće vrlo interesantno pratiti kako (jedini valjda) deklasirani levičar u novoj neoliberalnoj Vladi Srbije pokušava da amortizuje obaranje ličnih dohodaka pauperizovanih radnih ljudi i građana; Ili barem kako planira ustavljanje daljeg unižavanja prosvetnih radnika (10 odsto po džepu), koje se odvija uporedo sa transformisanjem obrazovnog sistema u pravcu štancovanja usko stručnih kadrova – operisanih od šireg pogleda na svet. Ali (avaj) to je rejon ministra Verbića (idealan šlagvort za naredni tekst), kao što je rasprodaja državnih preduzeća po neoliberalnom ključu delimično rejon Rasima Ljajića – bivšeg ministra rada i socijalne politike. (Uzgred, socijaldemokrata Ljajić uveliko izjavljuje kako Telekom neće biti prodat pošto-poto, što apsolutno ne isključuje mogućnost da će biti ekspresno prodat poto-pošto.)

Najzad, nacrt novog zakona o radu, pošteno istumban između vladinog čekića i sindikalnog nakovnja, defakto spada u rejon ministra Vulina. S druge strane radnici i sindikati, puni euforičnog pesimizma, uglavnom očekuju očekivano, a to je da se sukob interesa na relaciji ministar (levičar/socijalista) – premijer (desničar/neoliberal) razreši u korist onog drugog. Svesni su izgleda da kontrarevolucije u Nemanjinoj neće biti pre letnjeg raspusta.