Blokadna kuharica

Sećate li se zatim da su te cipele preko noći, nakon što je jedna pre tri godine proletela tik iznad Bušove glave, dobile marketinški interesantniji naziv „bušovke“? Sećate li se dalje panterske reakcije kojom je Džordž Buš Mlađi eskivirao projektil u vidu cipele i potencijalnu čvrgu na glavi. Sećate li se revoltiranog iračkog novinara koji je hitnuo cipelu prema prvom čoveku Amerike? Sećate li se da je taj tip, Muntadar al-Zaidi proglašen s jedne strane teroristom/atentatorom, a s druge strane herojem arapskog sveta? Ako se svega toga sećate, onda ste verovatno odavno zaključili da je Al-Zaidi u potpunosti revolucionisao metodologiju atentata svodeći je na benigni montipajtonovski geg. I tu svaka sličnost s revolucijom prestaje. Ukratko, Al-Zaidijev gest ostaće upamćen kao reakcija revoltiranog žurnaliste, a ne revolucijom zadojenog tipusa.

Kao što će revoltirana beogradska mladež biti upamćena po tome što je ostala u okvirima građanske neposlušnosti i nije zglajznula u nekakvu studentsku revoluciju. Mada danas svaka kontinuirana akcija duža od dvadeset dana zaslužuje revolucionarni prefiks. Pogotovo kad se zna da egzistiramo u vremenu teške socijalne fjake, što bi rekli Dalmatinci. Pa je u tom kontekstu blokada beogradskih fakulteta – Filozofskog i Filološkog od strane studentskog Plenuma za trenutak ličila na dugo čekani iskorak iz kolektivne letargije. Pokazavši da istrajnost nije potpuno iščezla iz našeg društva. Da katkada vredi ispravljati krive Drine. Pa čak i kada deluje da se krivim Drinama poklanja nesrazmerno manje pažnje. Tako su zahtevi studenata da se smanje školarine na iznos tri minimalne plate ili da budžetski status dobiju svi studenti koji skupe četrdeset osam bodova potisnuti u drugi plan. Dok se u prvom planu kao i obično nalaze uglavnom bombastična pitanja. Recimo večito konspirativno pitanje: ko stoji iza blokade? Ili ono pomalo ksenofobično: zašto je srpski studentski protest inspirisan ni manje ni više nego „Blokadnom kuharicom“, hrvatskim priručnikom za usp(j)ešnu blokadu? (Inače, između ostalog inspirisanim i studentskim protestom u Beogradu 2006.) Ili, pak, ono pseudoideološko pitanje: da li su na studente uticali ovdašnji marksisti koji se zalažu za rušenje kapitalizma i uspostavljanje radničkog etatizma?

U svakom slučaju studenti, koliko nam je poznato, nisu tražili preimenovanje BU u Crveni univerzitet kao što je to, na nivou metafore i u antiglobalističkom zanosu, učinio Ivica Dačić sa Megatrendom. I kao što je to bio slučaj u vreme lipanjskih gibanja šeset osme. A što je bitno s aspekta eventualnih dijahronijsko-sinhronijskih paralela koje bi se iz svega toga mogle izvući. Prvo, ondašnja studentska gibanja bila su reakcija na globalni studentski protest pre svega protiv rata u Vijetnamu. Radilo se o kolektivno-eklektičkom doprinosu Jugoslavije svetskim zbivanjima, i to na bazi ukrštanja hipi revolucije i samoupravnog socijalizma. S druge strane dojučerašnja blokada „Filozofskog“ teško da se može posmatrati u ključu ovdašnje studentske reakcije na paradigmatičnu okupaciju Volstrita. Eventualno možda kroz sličnosti između strategija beogradskog studentskog otpora i onog koji promovišu njujorški aktivisti. Međutim, to bi nas brzo dovelo do teoretisanja o novom tipu društvenog pokreta u postindustrijskom društvu o kojem je svojevremeno pisao sociolog Joakim Raške. Reč je o slabo strukturiranom, fluidnom, otvorenom i decentriranom pokretu bez vođstva i ideologije koji naginje direktnoj akciji. A koja se (mislimo na direktnu akciju) u savremenom društvu spektakla često poistovećuju s performativnom delatnošću.

Za razliku od studentskih protesta šezdesetih u Americi kada je, recimo, bilo moguće spojiti Eriha Froma i Džoan Baez na mitingu protiv nuklearnog naoružanja, u dvorištu Kapetan-Mišinog zdanja nije bilo sličnih performansa. Jeste da je Stevo Žigon maestralno interpretirao Robespjerove govore, ali je zato izostao potencijalno-progresivni miks Dragoljuba Mićunovića i Dubrovačkih trubadura kojim bi jugoslovensko studentsko gibanje sasvim izvesno dostiglo američki ideal u kategoriji performansa. Da ne govorimo o postmodernoj bombi u vidu zajedničkog nastupa Ivice Percla i Veljka Vlahovića pred studentima „okupiranog“ Crvenog univerziteta „Karl Marks“.

U to vreme na takvu mogućnost niko nije smeo ni da pomisli, čak ni u kontekstu predloška za naučnofantastični roman. A kamoli na mogućnost da neki samoupravni Al-Zaidi brucoš hitne „šangajku“ prema Titu koji svoj govor studentima završava onim strogim učiteljskim imperativom: „Vrijeme je da se prihvatite učenja.“ Nakon čega, uz pesmu, igru i kozaračko kolo, sledi okončanje studentskog bunta iz ‘68. Čini se da je kod nas upravo tim kozaračkim kolom startovala era povinovanja o kojoj govori Rasel Džekobi u „Kraju utopije“. A da li je kraj utopije za beogradske studente otpočeo sa zamrzavanjem blokade? Ili je samo reč o još jednom nepredvidljivom receptu iz „Blokadne kuharice“?