Napad nekad može biti najbolja odbrana. Ovako je pre početka kup utakmice sa Zvezdom rezonovao trener Partizana Avram Grant. Desilo se međutim da su crno-beli poraženi sa 2:0, pa je Avramova taktička varijanta ispala pomalo komična. U bergsonovskom smislu. S druge strane, taktika Roberta Prosinečkog „oprez bez euforije“ iliti „odbrana je najbolji napad“ pokazala se uspešnijom. Dva udarca u okvir gola i dva pogotka stoprocentni su učinak crveno-belih. Na kraju krajeva taj će im učinak, zanemarimo li potencijalnu opasnost koju prema mišljenju fudbalskog stručnjaka Milana Živadinovića nosi navedeni rezultat, verovatno obezbediti finale.
Tako se po ko zna koji put pokazalo da je jedna teško gledljiva i krajnje nepopularna taktika uspela da namakne profit. Što ne mora da znači da nas u revanšu neće strefiti taktičko iznenađenje u vidu odbrane posredstvom napada, na koju je prošle srede Grant uzaludno pobacao sve raspoložive karte.
Slične napadačko-odbrambene taktike dešavaju se i u našoj političko-predizbornoj areni. Uzmimo aktuelni „derbi“ između najjače „pozicione“ i najjače opozicione stranke. Pre početka kampanje poverovali smo da će se i jedni i drugi držati recimo pomenute Robijeve taktike koja bi u prenesenom političkom značenju izgledala kao argumentovana odbrana od potencijalnih napada protivnika uz munjevite prelaske u opasne retoričke kontranapade i nepogrešivo gađanje prostora između dve programske stative. Međutim, start kampanje pokazao je, gle čuda, opredeljenje i jednih i drugih za Avramovu taktiku – napadati protivnika svim raspoloživim sredstvima, makar i sa jednim polušpicem, a zatim se po potrebi i u zavisnosti od siline napada vraćati u fazu odbrane. To drugim rečima znači da je u poslednjem trenutku propala nada u miroljubivi predizborni okršaj stranačkih Levijatana. Naprednjaci će napadati demokrate da su upropastili državu po svim društvenim parametrima. Demokrate će napadati naprednjake da su promenili dlaku, ali ćud nikako. Naprednjaci će se braniti da su krenuli levo od krajnje desnog i da su se na tom „europskom“ putu zaustavili malo desno u odnosu na centar. Demokrate će se braniti da su zeznuli krizu i izbegli grčki scenario, što po njima nikako nije malo na ovu našu višedecinijsku krizu. I sve tako, red odbrane red napada, pa onda red napada red odbrane, do vrlo moguće demokratsko-naprednjačke koalicije nakon izbora.
Da stvar bude intrigantnija, mnogi već počinju da podozrevaju takav jedan rasplet. Ne mislim tu samo na široku koaliciju pasioniranih ljubitelja romana Agate Kristi, koji svakog radnog dana uživaju u avanturama Herkula Poaroa na drugom kanalu javnog servisa. Mislim i na tzv. političke realiste koji sve manje podležu efektima marketinškog „ljutog boja“. Najpre, demokrate i naprednjaci bar prividno šofiraju istom stranom evropskog kolovoza. Zatim, nije mali broj onih među njima koji iz sitnosopstveničkih razloga navijaju za apsolutnu demokratsko-naprednjačku vladavinu posle izbora. Ko kaže da je bitno što bi takva jedna spojka neminovno vodila stvaranju političko-birokratske himere. Uostalom, takve pojave nisu bile retke u ovdašnjoj političkoj praksi. Pa ukoliko se nekome još uvek čini da naprednjaci demokratama (i obratno) prijaju kao leškarenje na ekserima, neka bude siguran da je sa njegovom percepcijom sve u redu. Čak i kad se eventualno ispostavi da je u potpunom krivu. Jer pazite, politički advertajzing je jedno, a stvarnost nešto posve drugo tako da su čuda i te kako moguća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
