Božidar Boža Grujović

Bio je to Praviteljstvujušči sovjet koji je u vreme Prvog srpskog ustanka predstavljao i skupštinu i vladu i (nešto kasnije) sud – rečju, reprezentativan (tri u jedan) organ državne vlasti.

Falilo je, istina, uslova da se od početka ispoštuje Monteskjeovo načelo podele vlasti, ali je to bilo teško izvesti – naročito u situaciji kada su topovska đulad letela unaokolo, a srpske se i turske glave kotrljale šumadijskim livadama.

Ipak, trebalo je imati slobodarsku svest, a naročito petlju (jer jedno bez drugog ne ide), pa napustiti mesto profesora istorije prava na Harkovskom univerzitetu, doći u ustaničku Srbiju, te u zatucanoj sredini i pred ljudima naoružanim do zuba (usred rata s Turcima) pričati i pisati o pravičnom vladanju, ljudskoj slobodi, demokratiji, zakonu…

Boža je to učinio, a njegovo „Slovo o slobodi“ može stati uz rame spisima koje su na Zapadu pisali glasoviti liberali toga vremena (apsolutno nezaboravljeni od svojih sunarodnika).

Građani Srbije o Božidaru Grujoviću znaju malo ili, što je češći slučaj, ne znaju ništa. To samo govori o tome koliko se nezavisni umovi, koji su lične interese podređivali opštem dobru, cene u ovom društvu. Od davnina ih guraju u stranu, valjaju u blato istorije, zatiru im seme…, e kako bi oni drugi mogli isplivati na površinu. I ti drugi zaista isplivavaju, dok njihovi oponenti, iskreni nonkomformisti bez računa i zaljubljenici u pravičnost i slobodu, tavore na margini.

Božidar Grujović je u najmanju ruku zaslužio da ga se sećamo. Da ga slavimo kao prvog u istoriji sekretara Praviteljstvujuščeg sovjeta. Štaviše, zaslužio je monumentalni spomenik u centru Beograda, bulevar, glavnu ulicu, trg… Zaslužio je da njegovo „Slovo o slobodi“, uokvireno zlatnim ramom, krasi svaki zid svake učionice, svake škole u Srbiji. Zaslužio je da mu se zna grob… Ništa od svega toga.

Naime, ne uklapa se spomenik Boži Grujoviću u arhitektonske i biznis planove Beograda na vodi, koji podrazumevaju raspevane fontane, futurističke pasarele, šoping-molove i ostale kič folove… Ne uklapa se spomenik slobodoljubivom Boži Grujoviću u neslobodni svet kreditnih robova koji dobrovoljno ljube lance dozvoljenih minusa… Ne uklapa se spomenik rodoljubivom Boži Grujoviću u planove naših vrlih guzoljuba koji bi prodali rođenu majku (obaška građane) za vreću evra i jedan krug jahtom oko karipskog ostrvlja… Ne uklapa se spomenik skromnom Boži Grujoviću u neskromne snove onih koji bi da istoriju Srbije računaju od sebe. Pa zato ruše staro i vredno, gradeći novo i bezvredno. Zato izmeštaju spomenike, preimenuju ulice, zatiru kolektivnu memoriju građana opakim tehnomenadžerskim virusima… Trude se da „prvi put u istoriji“ nešto na silu (ina)uguraju…

Na koncu, spomenik zakonoljubivom Boži Grujoviću („zakon je volja vilajetska, koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo sprečava, i njegov je prvi gospodar i sudija“) ne uklapa se u neodgovorno ponašanje onih koji bi da otvorenim bezakonjem učine zakone nepotrebnim ukrasima… („Gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je sloboda“).

Pogledajte, uostalom, partijske (republičke i gradske) plašljivce – neslobodne zarobljenike tehnomenadžerskih uzusa koji nemaju petlju da se suprotstave zahtevima šoping-mol kapitalizma. Koji nemaju snage da odvoje telesine od udobnih fotelja na koje su se pretplatili upravo zahvaljujući nedostatku vlastitog Ja.

Pa zar od takvih ispraznih tipusa, čiji je duh obogaljen (ako ga uopšte imaju), moguće očekivati da se sete onih bez kojih ne bi ni bilo ove države?!

Zar od takvih somnambulista koji budni sanjaju o vremenu kada će ih ljudi slaviti kao ingeniozne reformatore, menadžere, tribune, radoholike, demokrate… – očekivati da dižu spomenike ljudima poput Božidara Grujovića? Naravno da ne!

Uostalom, to bi za Božu i njemu slične predstavljalo izistinsku uvredu.