Bratstvo i jedinstvo

Uostalom, solidarni smo bar u stavu da uzajamna solidarnost građana Srbije ovoga puta predstavlja zrno nade u golemoj nesreći. Jer kada masa od nekoliko hiljada ljudi iz Beograda (bez ikakve ekonomske računice pride) krene put Mačve kako bi sprečila da Šabac doživi sudbinu Obrenovca, to može značiti samo jedno – da svest o opštem dobru nadilazi egoizam pojedinačnog interesa. A to u perspektivi (dugoročno gledano) može nagoveštavati i te kako poželjnu promenu mirnodopskih obrazaca međuljudske komunikacije u Srbiji – i to u smeru prevazilaženja sitnosopstveničkih bajalica tipa „da komšiji crkne krava“. Drugim rečima, možda je baš sada (nikad se ne zna) došao trenutak za epohalno usvajanje moralnog imperativa međuljudske solidarnosti (od strane društva i konačno izvan okvira vanredne situacije.)

Inače, solidarnost iliti bratstvo iliti (kako bi jakobinci rekli) fraternite – predstavlja moralni čin koji se odnosi na uzajamnu saradnju ili pomoć, ali i međusobnu obavezu „zauzimanja čoveka za čoveka“, kojima ljudska bića pribegavaju u teškim situacijama. Pored slobode i jednakosti, solidarnost je ključni element stare socijaldemokratije čija se epoha u Zapadnoj Evropi definitivno završila sa Palmeom i Brantom. (Kasniji razvoj išao je u pravcu istorijskog pomirenja socijaldemokratije i neoliberalizma u okviru projekta „Treći put“.) U tom smislu je interesantno razmišljanje Ulofa Palmea da ideologija demokratskog socijalizma zahteva veću odgovornost pojedinaca u cilju postizanja opšte dobrobiti i da shodno tome velike nade polaže u solidarnost. Ukoliko obrnemo Palmeovu maksimu, doći ćemo do ličnog interesa koji zavisi od opšteg dobra, što znači da solidarnost u stvari predstavlja sredstvo kojim se postiže krajnji cilj – a to je dobrobit čoveka/građanina/homo sapiensa…

Nasuprot tome, današnja ideologija tržišnog kapitalizma tretira čoveka kao sredstvo, a ne kao cilj, apostrofirajući pritom egoizam kao elementarnu vrlinu koju homo ekonomikus treba da dostigne kroz nadmetanje, a ne kroz saradnju s drugima (što zapravo jeste suština solidarnosti.) Zbog toga će savremeni neoliberal posmatrati solidarnost (alias bratstvo) kao retrogradnu socijalističku tlapnju. Štaviše, na fraternite će gledati kao na neprofitabilni produkt kolektivizma koji potkopava individualističke temelje preduzetničkog društva. (Podsećanja radi, Vili Brant je davnih dana govorio kako solidarnost ne predstavlja suprotnost individualizmu, već da isključivo označava spremnost da se pojedinac založi za druge.)

E sad, besmisleno je pomišljati da su dobrovoljci koji su iz noći u noć punili džakove zemljom i ređali ih kraj nabujale vode u stvari dobro podmazani šrafovi orvelovskog totalitarnog mehanizma. Još je besmislenije tvrditi kako su u pitanju nekakvi roboti indoktrinirani ideologijom radnih akcija. Upravo je iz tog razloga (kontrasta radi) ispravno govoriti o spontanoj solidarnosti i humanosti građana željnih da pomognu ljudima u nevolji. Zato verovatno nije preterano govoriti ni o revitalizaciji bratstva i jedinstva kojem se ovovremeni neoliberali grohotom podsmevaju.

Na koncu, tržišnom fundamentalisti je neuporedivo simpatičniji individualistički nastrojeni špekulant koji podiže cenu flaši vode u trenutku kada česmovača više nije za piće negoli tamo neki zaludni altruista nabijen empatijom koji zarad opšteg dobra danonoćno premeće džakove na nasipu. To vam je valjda promena paradigme?

A šta je u međuvremenu sa državom koja se pod spoljnjim diktatom uveliko kreće neoliberalnim bogazama? Hoće li (gledano u širem, normativnom kontekstu) biti solidarna sa radnim ljudima i građanima i kada aktuelna katastrofa prođe? Ili je o takvom bratstvu-jedinstvu još uvek rano govoriti?