Brazilizacija

Taj pojmovnik je posebno interesantan zbog toga što upotpunjuje fabulu radnje, ali i zbog toga što čitaocu približava društveni milje unutar kojeg egzistiraju pripadnici generacije X. Evo stoga nekoliko primera iz pomenutog pojmovnika. Mekdžob – posao u uslužnoj delatnosti, slabo plaćen, neperspektivan, nedostojanstven i bez budućnosti. Predoziranost istorijom – živeti u vremenu u kojem se naizgled dešava isuviše stvari; zavisnost od novina, časopisa i televizije. Odobravanje siromaštva – svest o tome da smo bili bolji ljudi kad smo imali manje para. Zarada koja isključuje povuci-potegni angažman – maštarije u kojima potomak mentalno sabira neto zarade svojih roditelja. Terorizam konsenzusa – proces koji određuje stav i ponašanje u kancelariji. Brazilizacija – širenje prostora između bogatih i siromašnih i propratno nestajanje srednje klase. E, ovde treba zastati, odvrnuti do daske „lambadu“ i dobro razmisliti o eventualnoj primenjivosti potonjeg pojma na ovdašnju društvenu situaciju.

Nije sporno da se u Srbiji prostor između bogatih i siromašnih neprestano širi. Taj fenomen nije nov. Nova je jedino terminologija kojom treba opisati glavne aktere. Tako je po svemu sudeći pogrešno (a možda nije ni politički korektno, ko zna?) spominjati bogate i siromašne u procesu tranzicije već je ispravnije govoriti o tranzicionim dobitnicima i gubitnicima. Dakle, malo više kockarskog slenga a malo manje socioloških termina. Sporno je nešto drugo. Da li uporedo sa širenjem prostora između bogatih i siromašnih dolazi i do širenja srednje klase ili, nasuprot tome a po logici brazilizacije, do njenog urušavanja? Danas mnogi smatraju kako je srednja klasa nestala još devedesetih godina prošlog veka pod pritiskom „spoljašnjeg zida sankcija“ odnosno „sanitarnog kordona“ i da još uvek nije vaskrsla. Kao dokaz se uzima provereno loš materijalni standard stanovništva, njegova kupovna (ne)moć i tome slično. Problem je izgleda u tome što koherenta srednja klasa u Srbiji zapravo i ne postoji. Postoji nekakav hibrid razmrvljenih srednjih slojeva u kojem se tranzicioni dobitnici i gubitnici neprestano smenjuju, pa nije baš najjasnije ko tu dobija a ko gubi? Da li je Škundrić tranzicioni gubitnik jer je ostao bez ministarske fotelje koju će možda preko volje zameniti „skromnijim“ ambasadorskim mestom u Kini? Ili je tranzicioni dobitnik onaj student iz Smedereva kome je nedavno na nekoj javnoj tribini lično „kralj šećera“ – Kole obećao dva ‘ektara zemlje kako bi mladi preduzetnik-početnik započeo biznis sa uzgojem lubenica, ali pod uslovom da na kraju podele zaradu? Bilo kako bilo, dobri stari kriterijumi za određivanje klasne pripadnosti poput fakultetske diplome postaju prilično bajati. U tom smislu je sasvim na mestu pitanje tipa da li ovdašnjoj „srednjoj klasi“ više pripada autolimar koji pored sopstvenog zanata živi i od izdavanja soba studentima, a poseduje i kuću na selu ili gimnazijski profesor-podstanar sa nepunim fondom časova? Pitanje zapravo sugeriše odgovor koji glasi da danas u Srbiji nije preterano pogrešno govoriti o Koplandovoj brazilizaciji. Ne samo zbog toga što brazilizacija zvuči daleko egzotičnije od balkanizacije.

S druge strane krajnje je pogrešno svako precenjivanje političke nadgradnje uz istovremeno potcenjivanje društvene baze. Vlast kvari ljude, rekao je davnih dana jedan engleski lord, pa je nekako prirodno to što upravljači (nadgradnja) često služe kao loš primer narodu (bazi). Dijametralno suprotni uticaji već pripadaju graničnim područjima politike. Na primer, trinaestočasovno Škundrićevo to be or not to be premišljanje da li da podnese ostavku i pod kojim uslovima uveliko predstavlja deo domaće antologije loših primera političke nadgradnje. Nasuprot tome, potez poštenog i siromašnog Milanka Obućine iz Sjenice (bez razmišljanja predao policiji novčanik koji je pronašao, a u kojem je bilo preko 4.000 evra) predstavlja primer antologijskog čojstva iz baze. Nije, razume se, isključeno da će se naći neko ko će iz navedenih primera (sasvim u duhu izokrenutog sistema vrednosti) izvući zaključak kako je zapravo Obućina taj koji je postupio prilično nenormalno u konkretnoj situaciji. Kao što će biti i onih koji će isticati ranije pomenuto Koplandovo „odobravanje siromaštva“ – svest o tome da smo bolji ljudi ukoliko imamo manje para. Pa iako smo prema toj materijalističkoj logici narod izuzetnih dobrica, potez Milanka Obućine iz Sjenice ipak pripada korpusu ekstremnijih slučajeva poštenja. A kao takav teško može poslužiti kao primer onima na vrhu. U suprotnom gde bi nam kraj bio.