Bubnjevi Darkvuda

Pogotovo ako se zna da je u magičnim predelima stripa po pravilu sve moguće, odnosno da ništa nije nemoguće. Ali i kad se pojedina društva, poput našeg, opasno približe stripovskim uzorima na osnovu funkcionisanja matrice unutar koje je gotovo sve dozvoljeno i moguće, to nikako ne predstavlja garant njihovog neminovnog progresa. Odsustvo izvesnosti karakteristično je za društva u kojima je, kao u stripu, sve moguće. No katkada se dogodi paradoks da se prividni izostanak izvesnosti poklopi sa unapred projektovanom neizvesnošću; Ali o tome nešto kasnije. Pre toga vratimo se uzajamnom odnosu stripa i stvarnosti preko fenomena Alana Forda. Strip je beležio poprilične tiraže u socijalističkoj Jugoslaviji jer je u to vreme predstavljao netipičnu kritiku kapitalizma koja je dolazila iz sveta popularne kulture ali koja se idealno uklapala u ideološke svetonazore samoupravne nomenklature. Istovremeno je anticipirao pojavu alanfordovskih društvenih miljea unutar današnjih postsocijalističkih tranzicija. A takvi su miljei po nepisanom pravilu idealan izvor materijala za sociologe, naročito one koji se ne libe da koriste prednosti sociološke imaginacije.

O sociološkoj imaginaciju pisao je veliki američki sociolog Rajt Mils, smatrajući je preduslovom društvenih istraživanja. Upravo se razlika između sociologa i političkog analitičara sastoji u tome što prvi dosta smelije koristi prednosti sociološke mašte prilikom analiziranja društvene svakodnevice. U tom smislu sociolog može kazati da je apstinencija presudno uticala na rezultate izbora u Srbiji ali i da uzroke slabe izlaznosti građana treba tražiti u njihovom nemirenju sa bobrokovskim tretmanom koji im je unutar šireg alanfordovskog konteksta tranzicije nametnula prethodna vlast. Ukratko, postoji jaka uzročna veza između dosadašnjih poteza upravljačke elite i bobrokovske egzistencije dobrog dela mase.

Ipak, kada je sastavljanje nove ili nove-stare vlade u pitanju, prikladnije je umesto o alanfordovskom miljeu govoriti o darkvudskom socijalnom pejzažu. Uostalom, Tadićje u jednom prvomajskom novinskom intervjuu izjavio da su se demokrate od samog početka kretale kroz blato koje je donela svetska ekonomska kriza. Na stranu što je Srbiji u ovom trenutku i te kako potreban premijer kalibra jednog Zagora koji obitava u mračnoj, blatnjavoj šumi močvarnog Darkvuda. Zapravo nije slučajno to što Duh sa sekirom jedini među junacima „Zlatne serije“ obavlja političko-integrativnu ulogu pomiritelja zavađenih indijanskih plemena. Recimo, zavade se Irokezi i Seminole. Mudri vračevi iz oba tabora odluče da pozovu Zagora u mirovnu misiju. Putem tam-tam bubnjeva i dimnih signala odašilju mu poziv u pomoć. Duh sa sekirom istog trenutka kreće u akciju. Za par sati posredstvom komplikovanog sistema lijana prelazi teritoriju današnje jugoistočne Evrope i tačno na vreme, kao čovek od autoriteta, rešava krizu. Dakle, brzina je preduslov efikasnosti, efikasnost je uslov pragmatičnosti, pragmatičnost je garant opstanka u turbulentnom vremenu. Nije potrebna velika sociološka mašta da bi se izveo zaključak kako u atmosferi partijskog tribalizma upravo takav jedan Zagor (brz, efikasan, pragmatičan) treba Srbiji. To što će demokrate reći kako je to budući premijer Tadići što će naprednjaci tipovati na novog predsednika države Nikolića vodi nas ranije pomenutoj tezi o neizvesnoj izvesnosti. Izvesno je bilo da Dačići Tadićneće, odnosno hoće prihvatiti premijersko mesto i pored projektovane neizvesnosti proistekle iz njihovih prethodnih izjava da sigurno hoće, odnosno neće preuzeti ulogu premijera. Izvesno je da Nikolićneće skrenuti sa evropskog puta iako nam njegovo dosadašnje menjanje stavova nameće neizvesnost u pogledu tog (ne)skretanja. Neizvesno je da li će funkcionisati sada većizvesna kohabitacija dva ideološki suprotstavljena Zagora? Izvesno je da ona sa aspekta demokratije čak i nije tako loša budući da odražava načelo uzajamne kontrole vlasti. Neizvesno je, međutim, da li će bubnjevi Darkvuda utihnuti nakon besomučnog tam-tamovanja na uzbunu?