Bura u čaši vođe

Poenta vica, pogodili ste, nije u (daleko bilo) nekakvim neukusnim poređenjima koja bi vam trenutno mogla pasti na pamet u vezi s vođom i podanicima, već u univerzalnoj poruci koju ovaj vic odašilje preko sledećeg naravoučenija – od vođe zavisi kompleksnost puta kojim će se kretati njegovi podanici. A naravoučenije ovog naravoučenija glasi – bolje je biti bez vođe, a još bolje bez igranja podaničkih uloga.

E sad, neki narodi, poput recimo Severnokorejaca, imaju izraženiju potrebu za vođom, što nikako ne znači da su, što bi pokojni doktor Rašković rekao, lud narod. Samo eto imaju prenaglašenu simpatiju prema polubožanskom oreolu vrhovnog poglavnika. Doduše, i Srbi su pomalo sumnjivi po tom pitanju: Crni Đorđije, Kodža Miloš, Tito, Milošević… Davnih je dana taj podanički nerv u narodu opipao pronicljivi Radoje, te je propisno zašiljio olovku i istresao na papir vanvremensku satiru pod nazivom „Vođa”. Za nauk budućim pokolenjima.

Ipak, pažljivom posmatraču ovdašnjih političkih prilika neće promaći kako Srbi povremeno upadaju u neke, iz podaničkog ugla gledano, prilično nelogične krajnosti – kao na primer u pluralizaciju političkog vođstva. To je ono kad umesto jednog vođe imate dvojicu, trojicu ili više njih u isto vreme. Kao kad su nakon petooktobarskih gibanja lideri opozicije (njih dvadesetak iz isto toliko partija) zaseli na vladajući tron. Em im je bilo tesno, em je narodni genij procenio da gore ipak može biti samo jedan. Koštunica Vojislav je stoga brže-bolje prionuo na grandiozni poduhvat apsorbovanja rečene liderske bulumente, što se umalo nije završilo situacijom poput one iz skeča Letećeg cirkusa Montija Pajtona o proždrljivom gospodinu Kresotu – debeljku koji ždere sve što mu padne pod viljušku, dok na kraju ne eksplodira u bukvalnom smislu.

Međutim, iz svakog pepela kad-tad iznikne neka feniks ptica, pa je tako i Boris Tadić nikao iz Koštuničinog liderskog neuspeha. Za nevolju, ostao je večno zaglavljen na pola evolucionog puta između lidera i vođe, pokušavajući sve vreme da se nametne, potpomognut savetima vokalno-instrumentalnog tandema Šaper-Krstić, kao moderan evropski političar, dobri frend iz susedstva, brižni komšija, koji je miljama udaljen od retrogradnog lika vođe, itd. Uzalud sve budući da se politički marketing koji se bazirao na poistovećivanju Borisa Tadića sa Džordžom Klunijem, ciljajući pre svega na žensko biračko telo, raspao poput mehura od sapunice. Savladao ga je Nikolić – političar vazda umornog izgleda, koji povrh svega pati i od hroničnog nedostatka ekspresivnosti harizmatskog vođe.

No, tamo gde je Tadić podbacio, u marketinškom smislu, zablistao je Vučić, dovršivši po svemu sudeći proces evolucije od lidera do vođe. Za razliku od Miloševića, Vučić rado zalazi međ narod, svuda je prisutan poput druga Tita, i čini se da se za sve pita, kao što se nekada u pretpolitičkoj Srbiji za sve pitao Kodža Miloš. A to, zna se, narodnu volju baca u hipnotički zanos. Stoga nije ni bitno to što je Vučićev politički otac neharizmatični Nikolić Toma sa Andrićevog venca, niti što mu je politička sestra predsednica parlamenta, Gojković Maja.

Bitno je nešto drugo – da je Tomin politički otac, odnosno Acin i Majin politički deda, niko drugi do radikalni Šešelj Vojislav. Drugim rečima, nosioci ključnih funkcija u ovoj državi (premijer, predsednik države i predsednik parlamenta) izašli su direktno ispod Šešeljevog šinjela. Na kraju krajeva, sve vam je to jedna velika ‘’bura u čaši vode’’, kako je to jedared definisao Monteskje, objašnjavajući političke zaplete u malenoj republici San Marino.