Bus ekstraplus izveštaj

Fatalistički verujemo i u sudbinu, ali smo debelo zabrazdili kad počnemo da verujemo televizijskim vidovnjacima. Zato, dokle god verujemo u predskazanja iz taloga obrnute šoljice kafe, dobro je. To je znak da odolevamo fundamentalizmu gledanja u pasulj. Mada smo, istina, još uvek na ivici da zglajznemo u fatumski ćorsokak. Misice veruju u svetski mir, pekari u hrskavo pecivo, a golgeteri u het-trikove i zlatne kopačke. Loši đaci veruju da je avgust najbolji mesec za bubanje gradiva, političari da su granice nepotizma kosmičke, dok bankari isključivo veruju kreditno sposobnima. Tranzicioni dobitnici veruju da poštenjačine dolaze iz redova nepopravljivih budala (rang ispod tranzicionih gubitnika).

Kako god, i verovanje da poštenje isključivo priliči notornim luzerima širi se poput epidemije buboničke kuge. U isto vreme takvo verovanje oslikava žalosno stanje sveta u kojem živimo, ali i tera vodu na eshatološki mlinac katastrofičara zaokupljenih verovanjem u nadolazeću apokalipsu. Na koncu, verujemo u neophodnost konformizma. Neretko se desi da u zao čas iskažemo poslovično verovanje u sistem, kojem inače „ič“ ne verujemo. Takav, nazovimo ga, akutni nalet poverenja unutar atmosfere hroničnog nepoverenja posledica je verovanja u neprofitabilnost iskakanja iz kolotečine. Međutim, pogledajte kako izgleda kontraproduktivno funkcionisanje konformizma unutar zajednice prolaznog tipa – recimo unutar grupe slučajnih korisnika usluga GSP-a. U pitanju je izveštaj iz prve ruke – „posmatranje s učestvovanjem“, što bi kazali metodolozi.

Dakle, vozim se nedavno gradskim busom. Nekoliko stepeni je iznad tridesetog podeoka, a na vozilu zamandaljeni prozori. Valjda zbog toga što klima-uređaj radi punom parom. Jedino me čudi što izostaje efekat sutona na Pešterskoj visoravni. Umesto toga, temperatura naginje neobično visokim vrednostima, pa me subjektivni utisak da se vozimo centralnim predelima Atakame nikako ne napušta. Po svemu sudeći, umesto da hladi, klima zapravo zagrejava prostor. Putnici su zajapureni, na ivici nesvesti, ali nikome ne pada na pamet da otvori prozor.

Starija gospođa, sa lepezom u ruci i početnim simptomima kolabiranja, odoleva iskušenju da odškrine prozor. Sličnu mogućnost ignoriše i tip s licem serijskog ubice i istetoviranim krstom, koji poslednjim atomima snage uspeva nekako da se prekrsti kad promilesmo pokraj lokalne crkve. Da kojim slučajem na staklima nisu izlepljene nalepnice – ne otvaraj prozor dok radi klima – pomislio bih da putujem s ekipom okorelih mazohista. Ovako, shvatam da je kvaka u tome što niko ne želi da ekstremnim nekonformističkim ponašanjem, poput otvaranja prozora dok je pokvarena klima, prekrši jedno od svetijih pravila Gradskog saobraćajnog.

Niko, po cenu toplotnog udara, ne želi da u očima drugih ispadne palanački filozof. Ljakse – što bi rekla današnja omladina. Napokon, tip sa bradicom a la Cune Gojković i Vudi Alen cvikerima (izvan svake sumnje slobodnolebdeći intelektualac), odlučuje da se žrtvuje. Manično počinje da drmusa, po svemu sudeći zaglavljeni „busplus šiber“, ali mu ta građanska inicijativa donosi samo bujicu negativnih komentara tipa „vidi ovog – ne zna da čita“ ili „džaba nam Evropa kad primitivci ne poštuju pravila“.

Na kraju, verujem da naslućujete poentu? U suprotnom, ne verujem da ćemo uskoro izaći iz epohe povinovanja o kojoj piše, na ovom mestu više puta citirani istoričar, Rasel Džekobi.