Možda pomalo zlokobno zvuči, ali sedmomilijarditi žitelj globalnog sela trebalo je da se rodi juče, na Noć veštica. Tako su barem predviđali stručnjaci – demografi. A da li su dobro predvideli, znaće se kada ovaj tekst bude izašao iz štampe.
Zasad, kako javlja agencija AP, UN su prihvatile da se za sedmomilijarditu bebu „uzme“ Danika Mej Kamaćo, koja se rodila u Manili na Filipinima, doduše dva minuta pre ponoći i početka 31. oktobra.
U svakom slučaju, očekivalo se rođenje sedmomilijarditog malog Jorgosa ili sedmomilijardite male Dženi ili malog Hulia ili male Jamumbe ili malog Srboljuba ili male Nedžmije. Za mnoge će ovaj podatak verovatno delovati kao nepotrebno znanje – beskorisno i jalovo. Kao interesantan demografski kuriozitet. Crtica iz globalizacijskog populaciono-političkog almanaha. Statistički bingo.
Međutim, stvar je kudikamo ozbiljnija od nekakvog riplijevskog pasusa. Čak bi se moglo reći dovoljno alarmanta i bez pomenutog helouvinskog šmeka. Jer, gužvanje na plus četrdeset u hermetički zatvorenom autobusu sa kojeg povremeno otpadaju delovi dok pijani šofer nekontrolisano dodaje gas u svakoj lakat – krivini verovatno ne bi izdržao ni sam Čak Noris, a kamoli neko desetostruko slabije čeljade. A čini se da civilizacija samo što nije zakoračila u takav jedan globalno-alegorijski autobus kojeg na kraju, prema najcrnjim predviđanjima, čeka sudbina onog drugog alegorijskog Krstić-autobusa. Prema predviđanjima Rimskog kluba to će se desiti, bez imalo alegorisanja, za otprilike četrdesetak godina. O čemu je reč?
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Denis Medouz i ekipa stručnjaka uz finansijsku pomoćVolksfagena, a za potrebe pomenutog Rimskog kluba realizuju studiju pod amblematičnim nazivom Granice rasta. U njoj eksplicitno tvrde kako neograničen rast nije mogućna resursima ograničenoj planeti. Granice rasta biće dostignute za nekih sedamdeset pet godina (počev od sredine sedamdesertih) kada će se dogoditi katastrofa planetarnih razmera. Pod pretpostavkom da prethodno trend eksponencijalnog rasta stanovništva, industrijalizacije i iscrpljivanja prirodnih izvora bude nastavljen. U međuvremenu eksponencijalni rast stanovništva, prema predviđanjima Medouzovog tima, izbaciće sedmomilijarditog Zemljanina većoko 2005. godine. I mada su u tom pogledu omanuli za čitavih šest godina, to nikako ne umanjuje težinu njihovih maltuzijanskih projekcija.
Maltus je inače još krajem 18. veka pisao o stanovništvu koje se uvećava geometrijskom progresijom (2, 4, 6, 8) i sredstvima za život koja rastu aritmetičkom progresijom (1, 2, 3, 4). Eksponencijalni rast stanovništva premašuje sredstva neophodna za život pa je krajnja konsekvenca celog procesa glad. Medouz je rezonovao slično Maltusu. Svaki eksponencijalni rast uključen je u prsten retroaktivnog delovanja. Na primer, porast stanovništva je nemogućbez hrane. Proizvodnja hrane nije moguća bez rasta kapitala. Rast kapitala zahteva ogromne sirovine. Sirovinski otpaci stvaraju zagađenje. Zagađenje utiče na kvalitet hrane i porast stanovništva čime se začarani krug zatvara.
Da bi se danas očuvalo tridesetak ekoloških zona koje zauzimaju dva – tri odsto zemljine površine potrebno je pedeset milijardi dolara ili 0,1 odsto svetskog BNP-a. Što je samo deo novca koji se odvaja za naoružanje. Za to vreme ekobanditizam cveta i u polurazvijenom, ali i u razvijenom kutku planete. S tom razlikom što se u Prvom svetu zagađenje sagledava kao legitimni nusproizvod uvećanja blagostanja, dok se u Trećem svetu zagađenje smatra takođe legitimnom posledicom rada na prevazilaženju oskudice. Ipak, zagađenje je zagađenje. Ekofundamentalisti zato verovatno ne bi imali ništa protiv nekakvog ekološki osvešćenog Čak Norisa koji paradigmatično tamani ekobandite širom globusa. S druge strane umereni smatraju da bi trebalo pustiti nerazvijene da pređu put industrijalizacije u cilju sopstvenog razvoja (kao što su to nekada činili razvijeni.) Čak i po cenu daljeg zagađenja globalnog ekosistema.
U međuvremenu, svetsko stanovništvo eksponencijalno raste. Tesno je i zagušljivo u prilično zagađenom globalnom selu. Doduše sličnom tematikom se mi ovde, za razliku od Indusa i Kineza, retko zamajavamo. Uostalom stara strepnja da će nas ostati taman toliko da stanemo pod jednu krušku ili šljivu, prilično nas udaljava od bilo kakvog razmišljanja o globalnom populacionom bumu. Kao što nas zadovoljavajući kvalitet domaće vode za piće sprečava da razmišljamo o globalnoj nestašici iste. A verovatno ćemo se u ne tako dalekoj budućnosti sa nostalgijom prisećati neprevaziđene česmovače i okrepljujućeg ukusa hlora. Rečju, ne razmišljamo preterano o ekološkim drugorazrednim problemima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
