Čemu služe izbori?

Preletač je poslanik najjače partije u koju je prešao iz bivše najjače partije, u koju je prešao iz prethodne najjače partije. Radi isključivo kao narodni poslanik – u poslednje vreme danonoćno. Nikada se doduše ne javlja za reč, ali zato marljivo sedi u skupštinskoj klupi, čita novine, šalje SMS poruke, podigne ruku kada treba izglasati odluku vladajuće većine i što je najbitnije – skroman je poput lokalnog paroha. Nikada ne menja sivo odelo, uključujući i kravatu sa bordo štraftama. Vozi skromni „audi“ sa zatamnjenim staklima star čak tri leta gospodnja. Poseduje samo jednu ljubavnicu (strategija stezanja kaiša), i sve u svemu – štedljiv je čovek. Povrh svega, retko zalazi u ekskluzivne restorane jer želi da uštedi deci za Kembridž. Zato retko izlazi iz skupštinskog restorana koji slovi za hram jeftinih đakonija. Bela vešalica 196 dinara, pomfrit 36 – sasvim, dakle, u skladu sa Preletačevim skromnim primanjima koja jedva prelaze 1.000 evra mesečno (ako izuzmemo ostale mnogobrojne dodatke i stimulacije).

Radomir – prosvetni radnik, glasao je na prošlim izborima za listu na kojoj je Preletač zauzimao visoko treće mesto. „Dosledan je to čovek“, rezonovao je racionalno Radomir, „glasaću za njega“. Međutim, avaj, Preletač je nedavno prešao u vladajući tabor za koji Radomir ni u ludilu ne bi glasao! I sve bi se na tome završilo, kao u niskobudžetnom političkom trileru, da Radomiru jednog petka, dok je radio šalovanje na građevinskoj skeli, nije pala na pamet jeretička misao. Izbori zapravo ničemu ne služe! Nikad nisi siguran da čovek za koga si glasao neće preleteti u suprotan tabor. Štaviše, nikada sa stoprocentnom sigurnošću ne možeš tvrditi kako čovek za koga si glasao neće promeniti politički pravac za koji se pre izbora vatreno zalagao.

„Šta ukoliko onaj za koga si glasao, umesto građanima svoje zemlje, služi globalnim moćnicima koji nisu birani na slobodnim i demokratskim izborima?“ – zapitao se glasno Radomir dok je u nedelju uveče, u ulozi liftboja, stajao pored palanačkog biznismena i njegove metrese starletoidnog tipa. Sutradan, usred lekcije o karakteristikama genetski modifikovanog semena kukuruza, Radomir je naglo zastao kraj prozora učionice, zagledao se u obližnju bukvu, i glasno prozborio: „Čemu uopšte služe izbori?“Odeljenje maturanata, koji će za koji mesec prvi put ubaciti glasački listić u izbornu kutiju, nemo je posmatralo Radomira. „Ovaj je otišao u aut“, šapnuo je Žika Lazi u trećoj klupi do zida.

Istovremeno, na drugom kraju grada negde u Nemanjinoj, Preletač je snishodljivo priupitao šefa stranke: „Gos'n šefe, izvinite ako sam indiskretan – da li se plašite izbora?“ Šef ga oštro pogleda, dotače palcem i kažiprstom ram naočara, i nakon kraće dramske pauze odbrusi: „Videćeš koliko sam se uplašio kad za nekoliko dana odlučim da raspišem izbore!“

„Radomire, samo tren da te nešto pitam“, supruga sa viklerima u kosi presrela ga je sutradan u predsoblju, baš u trenutku kada se spremao da šmugne iz kuće i prepusti se čarima prepodnevnog deljenja flajera u Knezu. „Zašto je, (kada kaže da se ne plaši izbora), premijer angažovao marketinškog maga iz Amerike? Istog onog koji mu je onomad osmislio parolu 'budućnost u koju verujem', pa je sada prodao Berniju Sandersu.“

Radomir slegnu ramenima i brzo zatvori vrata za sobom. Pred njim se prostirala budućnost u koju nikako da poveruje. Učinilo mu se da shvata – čemu izbori uistinu služe.