Čitati između redova

Nisu to bile biorazgradive kese poput ovih današnjih, već one najobičnije, koje se nakon upotrebe, slično osiromašenom uranijumu, raspadaju stotinama godinama u prirodnom ambijentu. Elem, špil novčanica sa beskrajnim nizom nula, koji su kao naknadu za rad dobijali ondašnji self-mejd trudbenici, mogao se jedino videti u nekom holivudskom krimiću: kada opaki kapo otvori akten-torbu, a uredno naslagani zelembaći bljesnu iz njene utrobe, te jačinom automobilskih farova obasjaju lice zblanutog poslovnog partnera. No, za razliku od celuloidnih dolara, milijarde dinara iz devedeset druge/treće godine nimalo nisu isijavale, ali ni život tadašnjih „milijardera“ nije prelazio okvir šarene fikcije. Bio je zapravo daleko fiktivniji od animiranog života Paje Patka.

Novčanice sa priličnim brojem nula više su delovale kao sparušeni listovi zelene salate, koji jedino pogoduju produbljivanju depresije kod njihovog obeshrabrenog posednika. Povrh toga, vrednost im je opadala na dnevnom nivou, te bi već uoči Drugog dnevnika RTS-a uveliko bila zdrobljena raljama inflacije. Upotrebna vrednost tih novčanica još ranije se gubila bez traga u pustinjskim pejzažima domaćih samousluga. Drugim rečima, para je bilo taman za osnovne životne namernice, ali ste ulje, šećer i brašno retko kada mogli zateći u radnjama.

Oči u oči sa praznim rafovima i kesom punom bezvrednih papira, sa muzičkim motivom iz „Za šaku dolara“ u pozadini, naš milijarder iz blata devedesetih jedino je mogao da konstatuje kako postsocijalistička transformacija (pa još i blokirana, kako su tvrdili sociolozi) predstavlja golemu zajebanciju. Doduše ni današnji odblokirani prelaz iz socijalizma u kapitalizam (iz keca u dvojku) ne izgleda bolje. U tom smislu, tačno je da aktuelna nestašica ulja i šećera vuče pomalo na devedesete, ali daleko od toga da predstavlja njihov povratak.

Prvo, radi se o manevru koji tranzicioni trgovci ritualno izvode pred podizanje cena osnovnim namirnicama. Drugo, ratne robne rezerve i dalje predstavljaju pouzdano sredstvo kojim se do mile volje mogu mazati oči vešto izrađenim potrošačima. Ali to nipošto ne znači da nas priviđenje devedesetih ne opominje da se što pre latimo intenzivnog (između redova) čitanja turobne svakodnevice. Dobro, ne ide to baš tako lako u društvu masovnog zaobilaženja ozbiljnije literature. Ali ipak vredi pokušati. Na koncu možda nekome pođe za rukom da rastumači združene izjave socijaliste Dačića i neoliberala Dinkića o kreditnom ropstvu i potencijalnom bankrotu zemlje, pa ih još i poveže sa daljim surfovanjem Srbije na talasima divljeg kapitalizma. Nije, međutim, potrebno preterano čitanje između redova da bi se registrovao jedan fenomen relativno novijeg datuma. Reč je o transformaciji homo politikusa iz položaja krutog političara u ulogu ležernog zabavljača.

Čak se i relativno ozbiljni predsednik države, kako piše štampa, prepustio razgibavanju glasnih žica na Konuzinovom ispraćaju. S druge strane, i Čeda Jovanović je izgleda primetio kako se Dačić u poslednje vreme ponaša kao stand-up komičar. Uostalom, vreme će pokazati da li će mu osećaj za geg, koji premijer nesumnjivo poseduje, obezbediti u skorijoj budućnosti titulu regionalnog Berluskonija. U tom smislu najnoviji skeč u Sarajevu obećava budući da je sasvim potisnuo Dačićevo (iz popkulturnog ugla više nego interesantno) natpevavanje sa Halidom Bešlićem.

Podsetimo se, Dačić je „oštro prekorio“ domaćine što su mu umesto bosanske kafe servirali espreso, ali je dodao i da je slična situacija nažalost i u Srbiji, zaključivši na kraju da je pobeda espresa nad kafom pouzdan znak nedržanja jednih i drugih do sebe. Pa zar to nije onaj neophodni stand-up zamah u razvoju odnosa u regionu? Treba čitati između redova. Naročito onih za šećer i ulje (sa potpisom 90-ih).