Čovek iz Rija

Ne samo što je na drugi pogled gospođa sa kojom se predsednik Nikolić susreo na marginama samita u Riju (izvan karnevala kad mu vreme nije) delovala dvadeset i kusur godina starije od gore pomenute pevačice, nego je i bila odevena suprotno kanonima estradnog hard kora, nekako više u stilu Meri Popins, samo bez kišobrana. Na stranu što je neodoljivo podsećala na američku državnu sekretarku Hilari Klinton. Dakle, Toma i Hilari, a ne Maja i Toma. Eto šta se dogodi čoveku kad se iz popodnevne dremke direktno uključi u drugi Dnevnik javnog servisa.

Međutim, to što su me na kvarno prevarili Hilarini razrogačeni pogledi i Tomina ležernost na ivici ekscesa ne umanjuje činjenicu da se visoki diplomatski sudar na slepo zaista desio pred okularima televizijskih kamera. I to prilično neočekivano. Hiperrealistički kadar samo je logičan nastavak tog iznenadnog diplomatskog klinča. A u kadru – Hilari koja veselih (razrogačenih) očiju govori nešto Tomi, dok joj ovaj odgovara sa karakterističnim šeretskim osmehom. Zatim se po inerciji oboje smeše kamerama, švenkujući pritom pogledima unaokolo i, što je neobično važno s aspekta budućih srpsko-američkih odnosa, ne ispuštajući ruku jedno drugom.

Bilo kako bilo, američka državna sekretarka i predsednik Srbije razmenili su nekoliko marginalnih fraza o regionalnoj saradnji i potencijalnim američkim ulaganjima u Srbiju, nakon čega se naš „čovek iz Rija“ zajedno sa ostalim „momcima iz Brazila“ – Oliverom i Vukom, kao i ostatkom „minimum petnaestočlane ekipe“ povukao na detaljnu razradu elaborata o doprinosu Srbije globalnoj zelenoj ekonomiji. Činjenica da se nije preterano štedelo na sastavu koji će nas dostojno reprezentovati na globalnoj konferenciji u Brazilu govori o ozbiljnosti sa kojom je Srbija prihvatila strategije održivog razvoja. Uzmimo samo neke od aduta iz našeg rukava – izgradnju solarnog parka u okolini Pirota na tri hiljade hektara, ili vladin program subvencionisanja kamata na kredite za kupovinu energetski efikasnih prozora i vrata. Mada ni funkcionalna potrošnja biorazgradivih kesa u ovdašnjim samoposlugama nije za potcenjivanje.

Pitate li Dulića, naša delegacija u Riju efektno je nastupila podržavši načela zelene ekonomije, ali se i pored toga čini da će storija o održivom razvoju po običaju zaglaviti u nekom od sporednih ekoloških rukavaca. Recimo, zaustaviće se na priči o emisiji štetnih gasova i efektima staklene bašte, dok će priča o rastu globalnog siromaštva na periferijama hiperpotrošačkih društava (koja u velikoj meri uzrokuju globalne ekološke nevolje) biti potisnuta na marginu. Uostalom, trenutno se takođe na marginama evropske ekonomske krize raspravlja o negativnim posledicama štednje – zamrzavanju penzija i plata, padu kupovne moći stanovništva, zaustavljanju privrednog rasta i porastu broja nezaposlenih.

Marginalije su podsticajne jer često nagone na moralno preispitivanje stvarnosti. Na primer, da li je etički ispravno afirmisati kreditno ropstvo kako bi se potrošačke navike građana održavale u životu čak i u situaciji zamrznutih penzija i plata, odnosno opšteg pada zaposlenosti?

Džon Majnard Kejnz je svojevremeno upozoravao da uzrok nezaposlenosti leži u nedostatku potražnje. U to vreme je neman nekontrolisanog finansijsko-špekulantskog tržišta kako-tako držana „pod ključem“. Danas je Kejnz marginalizovan, a čudovište je skoro sasvim izgrizlo lance socijalne države. Simbolika ili trivijalna podudarnost, tek, na današnji dan pre tačno trideset godina emitovan je Karpenterov „Stvor“. U kontekstu afirmacije metaforičkog govora, čak je poželjno ukoliko bi neko pokušao da poveže slepu ekonomsku silu današnjice i amorfnu Karpenterovu neman, koja, za razliku od Hoksovog antropomorfnog originala, prelazi iz jednog ljudskog tela u drugo i pritom ga ruje iznutra.