CRVENE HARINGE

Kao kada se nakon rekreativne šetnje trotoarom iznenada dospe u slepu ulicu. Anglosaksonci za slične situacije koriste termin „crvena haringa“. Hičkok objašnjava Trifou u čuvenom intervjuu koji će ovaj pretočiti u antologijsku knjigu, da se „crvena haringa“ u filmskoj industriji koristi kao trik za skretanje pažnje gledalaca. To je ono kada radnja krene jednim pravcem, a završi šokantnim obrtom. U „Psihu“ glavna zvezda Dženet Li strada izvan svih holivudskih šablona već u prvoj trećini filma. „Od sumraka do svitanja“ počinje kao klasičan road movie krimić sa primesom porodičnog trilera, a završava kao niskobudžetni horor treš. Ukratko, radi se o skretanju pažnje i neočekivanom obrtu koji iz toga sledi. Slično je i u politici gde „crvena haringa“ predstavlja ustaljeno i moćno oruđe u rukama partijskih pregalaca. Svako predizborno obećanje pretvara se u totalni postizborni obrt jer se po pravilu vrlo brzo istopi pod „zracima“ raznih SEKA i DEKA – svetskih i domaćih ekonomskih i ostalih kriza. Na primer, inaugurativni slogan Cvetkoviće vlade glasio je „za bolji život“, ali se ubrzo pretvorio u „da ne bude gori“.

Ostavimo li po strani politiku videćemo da se i u našem reprezentativnom fudbalu mogu pronaći „crvene haringe“. Reč je o rezultatskim obrtima koji proizvode oprečne reakcije javnosti u stilu „od trnja do zvezda i nazad“. Na SP u Nemačkoj otišli smo kao ekipa sa neprobojnim odbrambenim zidom (jedini gol u kvalifikacijama dao nam je Raul) da bi potom u tri mundijalska meča primili deset komada. U Španiju su (82. godine Šestić i drugovi ispraćeni kao budući svetski prvaci, međutim, nisu prošli grupu, isprečio se zločesti sudija Sorensen. U oba slučaja javnost je brzo ostavljala po strani do tada ključne teme (moćna ekipa vanzemaljaca, odbrambeni bedem, budući šampioni), da bi se pod udarcima zlehude fudbalske sudbine predavala omiljenom kritizerskom hobiju (bangava reprezentacija, rupe u odbrani, loše vođenje). I sada smo svedoci serije fudbalskih obrta i ponovo smo, kao onomad Miljanićeva ekipa, ispraćeni sa etiketom budućih svetskih šampiona. Medijski hvalospevi kao i optimističke ocene stručnjaka pojačali su apetit javnosti, ali je onda usledio poraz od Gane i lavina kritika na račun „orlova“. Odjednom je ispalo da je reprezentacija skup prosečnih pojedinaca koji u matičnim klubovima igraju epizodne uloge, kako nije bilo lepršavosti (što bi rekao Dobrosav Gajić: treba odigrati mirno, elegantno, lepršavo) itd. Na udaru je posebno bio Stojković kao jedini golman koji brani samo u reprezentaciji, kao da taj podatak ne bi trebalo ceniti kao dragoceni kuriozitet. A onda je usledio novi obrt, pobeda protiv Nemaca i presudna odbrana Stojkovića. I naravno, svi su se odjednom setili kako je Stojke najbolji golman na svetu, u čemu su po običaju prednjačili oni koji ga prethodno ne bi uvrstili ni u prvi tim zonskog Baćevca, dok je reprezentacija nanovo postala svetska velesila. Metaforički rečeno, titula je ponovo zaiskrila u oku „crvene haringe“.

Poznato je da se neke situacije ponavljaju makar i u obrnuto proporcionalnom smislu. U Španiji smo primera radi par minuta pre kraja regularnog toka iz penala odneli pobedu (doduše jalovu) protiv Hondurasa. Gana nas je u gotovo identičnom periodu igre, takođe iz penala, umalo poslala kući. Mnogi koji su „orlove“ videli sa peharom u vitrini pomislili su u tom trenutku kako se ponavlja situacija sa prošlog Mundijala te da će nas „Panceri“ propisno izrešetati u drugom kolu. Ispostavilo se, međutim, da ova Nemačka nije ona Argentina kao što ni ovaj Antićnije onaj Petković. Naime, Petko je Mundijal u Nemačkoj doživljavao otprilike kao Kolubarsku bitku, a Lajpcig, Gelzenkirhen i Minhen, gradove u kojima smo delili megdan sa „Lalama“, „Gaučosima“ i „Slonovima“, kao strme obronke Cera. Ali, Petko je napravio jednu grešku koja će zapečatiti sudbinu SCG u Nemačkoj – naknadno je priključio sina ekipi koja se uveliko zagrevala za mečeve protiv Van Bastenovih i Pekermanovih pulena. U percepciji izjednačavanja Mundijala i Prvog svetskog rata takav patriotski potez bio bi u rangu jednog vojvode Mišića, ali je na taktičkom planu fudbalske igre predstavljao grešku budući da je propisno poremetio odnose u timu i nepotrebno iziritirao ovdašnju sportsku javnost. Antara sa druge strane forsira isključivo fudbalsku viziju timskog arbajta, što je postalo evidentno većnakon prva dva kola. Uzgred, naučio nas je nekoliko bitnih stvari: da ne klonemo duhom nakon počinjenih grešaka (poput Kuzmanovićevih i Vidićevih smečeva u šesnaestercu), da igramo na rezultat i da ne primamo golove u takozvanom zaustavnom vremenu. Za početak, dovoljno je, iako je zapravo rečo krupnoj promeni u pristupu fudbalskoj igri koja dodatno uliva nadu pred odlučujući mečsa „Kengurima“. Ono što se, izgleda, neće tako lako promeniti jeste raspoloženje javnosti koje će se i dalje menjati u skladu sa pruženim partijama Antićeve čete. Ukoliko dobijemo eto radosti i veselja širom zemlje, ukoliko ne daj bože kiksnemo, kuka i motika spremne su na gotovs, pa kom opanci kom obojci.