Čupavo i klimavo

Pomenute koktele obavezno okružuje aura glamura, pa bi s tog aspekta oni više odgovarali eliti nego masi – mada, nije pisano pravilo. S druge strane, destruktivni uticaj pikantnih koktela na konzumente sveden je na nulu između ostalog i zbog toga što nisu predviđeni za eksiranje već za polagano cevčenje – razume se u ograničenim količinama.

Nasuprot složenijim koktelima nalaze se daleko prostiji – narodskiji kokteli. Redovno ih čine najmanje dva pomešana napitka pa ih mnogi i ne smatraju koktelima u pravom smislu reči. Ovoj kategoriji pripadaju „bambus“ (koka-kola, crno vino), „beton“ (pivo, rakija), „miš-maš„ (crno vino, đus), „špricer“ (belo vino, kisela voda), „bevanda“ (belo vino, „česmovača“). Pobrojani kokteli često poseduju moć da konzumenta izbace iz ringa. Istovremeno su upadljivo lišeni glamuroznosti, delom i zbog strukturalne usmerenosti ka konzumentskom proletarijatu. (Del Boj, koji preferira Pina Coladu, izuzetak je koji potvrđuje pravilo.)

Uzmimo, recimo, „beton“, koji shodno imenu često ume da betonira iliti patosira nespremnog konzumenta, a to ubedljivije govori o destruktivnosti nego li o glamuroznosti pomenutog koktela. „Špriceri“ znaju da naprave probleme onima sa hroničnim laringitisom jer se piju hladni (mlačkasti špricer je već contradictio in adjecto). Čirašima teško pada „bambus“, ali je zato „bevanda“ daleko bezazleniji (mada dijametralno suprotni) pandan sa obaveznim dahom mediterana pride.

Čemu (zapitaće se možda neko) ova bezazlena priča o koktelima? Pre svega i u prvom redu zbog protivteže jednom nikako bezazlenom, nimalo glamuroznom, a zapravo izuzetno destruktivnom i po zdravlje konzumenata opasnom „koktelu“. Reč je o (kako vele stručnjaci) prilično kancerogenoj kombinaciji aflatoksina i mleka. Ključno pitanje, međutim, glasi da li ovaj „koktel“ predstavlja realnu činjenicu obloženu tetrapak ambalažom, ili je po sredi nekakva teorija zavere sa planskim uništenjem domaćih poljoprivrednih proizvođača u podtekstu?

Delimično razjašnjenje stići će za nekoliko dana (valjda) iz inostranih laboratorija. U međuvremenu, radni naziv tekuće (kako je nazivaju mediji) „afere s mlekom“ mogao bi da glasi „čupavo i klimavo“, budući da solidno oslikava trenutnu društveno-političku situaciju u zemlji. Prvo, situacija sa „zatrovanim“ mlekom čupavija je nego što se na prvi pogled čini. Drugo, na klimavim nogama stoje (dok se ne dokaže suprotno), umirujuće odnosno onespokojavajuće poruke koje povodom „zatrovanog“ mleka stižu sa republičkog odnosno pokrajinskog vrha. Pritom se u svetlu suprotstavljenih izjava republičkog ministra poljoprivrede (mleko nije zatrovano) i pokrajinskog sekretara za poljoprivredu (mleko je zatrovano), sam od sebe nameće momenat politizacije konflikta između republičke i pokrajinske vlasti. Na stranu političko-mlečni meč između „naprednjaka“ i „demokrata“.

Kada se celoj priči doda distorzija nezadovoljstva seljaka-proizvođača kojima izgleda više odgovara priča ministra Kneževića nego li priča pokrajinskog sekretara Ješića, eto interesantnog sociopolitičkog zbivanja na horizontu. Na kraju krajeva, strani eksperti će sasvim jednostavno utvrditi da li spornog toksina ima u mleku ili ga nema. Uzimajući, međutim, u obzir ovdašnje večito čupave i klimave prilike, velika je mogućnost da će rezultati (pozitivni ili negativni) samo dodatno iskomplikovati stvari.

Primera radi, ukoliko rezultati budu pozitivni, što nije isključeno s obzirom na priču o kontaminiranom kukuruzu kojim su po svemu sudeći obilato ‘ranjene krave muzare u Srbiji, resorno ministarstvo i Vlada naći će se u problemu. Ministarstvo poljoprivrede – jer će ispasti da svoj posao ne radi kako valja; Vlada – zbog toga što stručnjaci iz takvog ministarstva participiraju u izvršnoj vlasti.

U suprotnom slučaju ne gine nam „odozgo“ nametnuta čvorovićevska paranoja vezana za međunarodnu zaveru oko genetski modifikovane hrane. Zapitajmo se na kraju, jesu li potrošači tek onako izgubili poverenje u ekspertske sisteme? Ako nisu, onda bi koktel legitimiteta i legaliteta definitivno trebalo redefinisati.