Daske u glavi

Još, ako je pritom uglavljena unutar čeonog dela „vlasnikove“ lobanje, što čak može upućivati na njegov izvanprosečan koeficijent inteligencije, zime za dotičnog teško može biti. Ako ništa drugo, bar mu „mentalnog ogreva” za duhovnu potpalu neće faliti.

To nas međutim vodi jednom drugom zaključku: da i višak dasaka u glavi, nasuprot ustaljenom shvatanju, često može stvarati probleme – naročito ako se radi o sirovoj bukovini. Tada neretko, usled golemih zaliha pomenute „drvne građe“, zna da iskrsne kontraefekat i to u vidu stanovitog zakrčenja malih, sivih ćelija. To razume se može biti i te kako neugodno prilikom donošenja sudbonosnih odluka o recimo privrednoj budućnosti zemlje. Zamislite uostalom zombifikovanog Herkula Poaroa, koji pokušava da reši komplikovani slučaj izlaska Srbije iz stoletnje krize, pa ćete shvatiti svu gorčinu fenomena koji se na engleskom zove brejn vošing, a na srpskom ispiranje mozga.

Priđimo stoga problemu dasaka u glavi s gornje strane društvene piramide. Katastrofalni curriculum vitae našega Tranzilenda nagoveštava kako su upravo političari ti koji pate od nedostatka dasaka u glavi. Drugim rečima, to je ono što će prvo pasti na pamet neutralnom posmatraču koji sa bezbedne udaljenosti, onako odokativno-laički, promatra društvenu zbilju. Jer i pored sve upravljačke „veštine” političkih radnika, „konsocijalnosti“ kojom se zabavljaju, „plemenite” tehnokratije kojoj robuju, demagogije kojoj pribegavaju te neodgovornosti u kojoj plivaju i partitokratije kroz koju gnjuraju – mi i dalje tapkamo u mestu. Zbog svega toga prosta logika kazuje kako upravo izvođači upravljačkih radova (oni odozgore) boluju od hronične insuficijencije dasaka u glavi. Ipak, reč je o prividu pošto je logika jedno, a nelogična stvarnost nešto sasvim drugo. Štaviše u glavama političara, nasuprot opšteprihvaćenim predrasudama, počivaju čitava „stovarišta dasaka” (doduše nešto nekvalitetnije izrade) – ali u svakom slučaju, dasaka koje život znače. Obratite samo pažnju na sledeći niz: daske za borbu protiv korupcije, daske za privlačenje stranog kapitala, daske za rasprodaju onoga što bi se još rasprodati moglo, daske za pristupne pregovore, daske za odstupne dogovore…

Čak bi se bez preteranog ironisanja moglo govoriti i o samom glasačkom telu kojem periodično zafali poneka daska u glavi. Sve to pod imperativom istine da su upravo glasači ti ključni akteri koji biraju (pseudo)sposobne upravljače. Na stranu pretpostavka kako glasačko telo predstavlja živi organizam, što automatski znači da poseduje glavu – bazični ambijent za „skladištenje dasaka“. Uostalom, PPV je nedavno u jednom intervjuu izjavio, sasvim u duhu devetnaestovekovnog organiciste, kako je politička stranka (konkretno SNS) baš takav jedan živi organizam. Istina je međutim da SNS, kao uostalom i bilo koja druga stranka/partija unutar Tranzilenda, prevashodno predstavlja refleksiju „gvozdenog zakona oligarhije” o kojem je početkom prošlog veka pisao sociolog Robert Mihels.

Jednačina je jednostavna, veli Mihels – demokratija je nezamisliva bez organizacije, ali je zato organizacija zamisliva bez demokratije. Organizacija neprestano teži profesionalizaciji i birokratizaciji i na kraju tom svojom težnjom ubija demokratiju. Dakle, organizacija je stvorena da bi zastupala svoje članove (glasače), ali ubrzo tim istim članovima uskraćuje mogućnost učestvovanja u odlučivanju. Na taj način organizacija – politička stranka na primer, neminovno proizvodi oligarhiju, odnosno vladavinu elite visoko na vrhu organizacije. Za stranačku vrhušku cilj po sebi postaje puko održanje organizacije, umesto da to bude sredstvo za postizanje različitih opštedruštvenih ciljeva.

Valjalo bi se na kraju zapitati da li daska u glavi fali eliti koja, po Mihelsu, isključivo brine o očuvanju vlasti, ili pak fali masi koja i pored saznanja o rečenim namerama elite još uvek oseća psihološku potrebu za vođstvom? I da li neuspeh demokratije na nivou organizacije istovremeno znači i njen neuspeh na nivou društva, kako je davnih dana smatrao Mihels?