Davljenje lopte

No i pored svih manjkavosti naš fudbal nikako ne zaslužuje poređenje sa, primera radi, iznošenim kineskim patikama koje su za jotu gore od ganc novih. Što opet ne znači da se pomenuta novina („novi orlovi“ nasuprot „starim orlovima“) ne ogleda u još eksplicitnijem mrcvarenju lopte. Ipak takav, nazovimo ga, fudbalski sadizam prema nedužnom okruglom predmetu postao je deo „orlovskog“ imidža daleko pre one neugodne mariborske večeri. Zato ga sada valja usavršavati, što uz mehanizam fordističkog štancovanja selektora ne bi trebalo da predstavlja naročito zahtevan poduhvat.

S druge strane, postavlja se pitanje šta činiti ako sve ovo ima veze sa drastičnim opadanjem interesovanja za naš reprezentativni fudbal? Ukoliko ubuduće na mečevima reprezentacije bude manje navijača nego na derbiju između Radničkog iz Kragujevca i Vojvodine, treba uraditi sledeće: pozvati se na zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i upitati žrece iz FSS piramide zbog čega stvari tako stoje? U slučaju trapavog, nesuvislog ili pak bahatog odgovora obratiti se za pomoć Rodoljubu Šabiću, povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Ako su nam s druge strane subotnje utakmice u Novom Pazaru i Beogradu potpalile nadu da bi u nastavku šampionata moglo doći do masovnije opsade tribina, onda smo svi mi (voleo bih da grešim) pomalo u zabludi. Teško je naime poverovati da će se miks lepog vremena i džabalesku navijanja održati do poslednjeg kola. Kao što je teško poverovati da će Apija i Grant automatski preneti duh Premijer lige na ovdašnje fudbalske oranice. Čak bi se na osnovu subotnjeg okršaja Pazaraca i partizanovaca moglo zaključiti da dolazi vreme naknadnog oživljavanja gotovo zaboravljenih evropskih praksi iz oblasti navijanja.

Tako je angažman navijača Novog Pazara na ivici ekscesa povremeno nalikovao engleskom načinu bodrenja iz ere pre Hejsela. Kada su igračima protivničkog tima (u Pazaru je glineni golub ispao Vukić) prilikom svakog izvođenja auta ili udarca iz ugla pored glave proletali projektili u obliku upaljača i kovanog novca. Igračima Spartaka je bilo znatno ugodnije na prepunoj Marakani u, što bi sportski komentatori rekli, spektakularnoj fudbalskoj atmosferi. Onoj koja je svojevremeno topila mnoge istaknute fudbalske radnike od Van Bastena do Augentalera. Ipak, davljenje lopte pred četrdeset i kusur hiljada ljubitelja fudbala nije bilo primereno 67. rođendanu Zvezde. Na stranu što je i odudaralo od navijačkog hepeninga kao presađenog iz slavne ere praistorijskog Kupa šampiona.

Bilo kako bilo, davljenje lopte ne bi trebalo shvatati isključivo u bukvalnom smislu kao karakteristiku srpskog fudbala. Metaforički gledano, ono bi se (davljenje lopte) lako moglo uklopiti i u najnoviju priču o antipiratskim zakonima. Uostalom, za građanski prosvećenog pripadnika Pokreta „99 posto“ svet jeste jedna velika lopta, dok su razne PIPE, SOPE i ACTE samo karike u globalnom lancu događaja koji je metaforički dave (loptu odnosno svet). Uostalom „davljenje lopte“ u pomenutom metaforičkom ključu nije od juče.

Novo je jedino to što se ono sada odvija pod firmom zaštite građanskih sloboda, a zapravo u cilju njihovog polaganog gušenja. Juče je to bila zaštita građana od terorizma, danas je to zaštita autora od internet pirata, sutra će to biti zaštita nas od nas samih. Danas (bezbednosti radi) besmisleno validiranje personalizovanih kartica u gradskom prevozu, sutra iz istog razloga validiranje kobajagi sloboda u orvelijanskom društvu potpune kontrole. Bendžamin Franklin je u svoje vreme upozoravao da oni koji se lako odriču osnovnih sloboda radi malo prolazne sigurnosti ne zaslužujemo ni slobodu ni sigurnost. Razmislite o tome dok uživo ili kraj malog ekrana posmatrate bukvalno ili metaforičko davljenje lopte.