Dečija igra

Što se domaće lektire tiče tu je dolazilo do blage diferencijacije među nama drugovima članovima biblioteke. Jer jedni su preferirali „Doživljaje Nikoletine Bursaća“. Drugi su hvalili naučnofantastične domete „Svemoćnog oka“. Trećima je „Vlak u snijegu“ predstavljao vrhunac avanturističkog romana sa elementima katastrofe. Taj mikrokosmos se, međutim, nije gubio u trouglu između Branka Ćopića, Čeda Vukovića i Mate Lovraka. Ako izuzmemo slovenačku verziju Davida i Golijata u vidu Kekeca i opakog Bedaneca, Prežihov Voranc je u velikoj meri izazivao našu pažnju sa svojim „Đurđevkom“. Iza neatraktivnog naslova koji nas je u početku upravo zbog te svoje odlike odbijao, krila se zbirka vrlo upečatljivih priča. „Heljdino strnjište“ i „Potolčeni Kramoh“ predstavljali su prave bisere žanra mada je prva govorila o osamdesetogodišnjoj starici koja žanje heljdu a druga o siročetu kojem su deca iz pakosti nadenula pogrdan nadimak. Sa današnje distance ispada kako su to zapravo priče o prolongiranju odlaska u penziju odnosno mobingu. Bilo kako bilo, upravo smo u to vreme (kao osnovci, dakle) izmislili igru koju smo (uz određena usavršavanja tokom vremena) nastavili da igramo sve do završetka srednje škole.

O čemu se radilo. Na putu od biblioteke do kuće takmičili smo se u upoređivanju prvih i poslednjih pasusa romana ili priča (ako se radilo o zbirci) tražeći sličnosti ili razlike među njima. Sličnost je donosila poene, ali ne i razlika. Na primer, neko bi pročitao početak priče „Đurđevak“- „Na kraju naše njive nalazila se ružna mračna dubodolina zvana Pakao“, dok bi drugi kontrirao s početnim pasusom „Heljdinog strnjišta“ – „U doba kad heljda stasa za žetvu i kad je vreme lepo i sunčano, poljem se razliju najlepše boje što ih jesen može dati.“ Ili bi jedan od nas čitao završetak Kuperovog „Poslednjeg Mohikanca“ koji govori o pogibiji poslednjeg ratnika mudrog mohikanskog plemena dok bi se drugi nadovezivao sa hajdukom Stankom koji u poslednjoj sceni, zajedno sa pobratimom Zekom, juriša na Turke sa cepanicom u rukama. Doduše, školski program nije bio blagonaklon prema mogućnosti dovođenja u vezu Kuperovog Unkasa i Veselinovićevog Stanka. Katkada bismo s druge strane vršili komparaciju početka i kraja unutar istog dela. Poeni bi se zarađivali kada su prvi i poslednji pasus delovali kompaktno, kao elementi iste rečenice. Na primer kao u romanu Dobrice Ćosića „Daleko je sunce“. Početak: „U rani suton poslednjeg dana decembra četrdeset druge istrzana kolona od stotinu partizana milela je Gavranovom kosom Jastrepca, daveći se u dubokom snegu i kovitlacima vejavice. Pred kolonom, na pedesetak koračaja, išao je komandant odreda, visok, plećat čovek u iznošenom oficirskom šinjelu.“ Svršetak: „On je stajao i gledao u kolonu, pa radostan lako požuri da je stigne. I izgubi se u njoj.“ Drugačije je stajalo sa „Žerminalom“ koji nije donosio poene jer su se početak i kraj razlikovali. Sasvim logično jer ih je razdvajalo petsto stranica cirka. „Žerminal“ je počinjao ovako: „Preko puste ravnice, kroz noć bez zvezda, tamnu i gustu kao mastilo, koračao je usamljen čovek širokim drumom, koji je, popločan deset kilometara u pravoj liniji, vodio između njiva zasejanih šećernom repom iz Maršjena u Monsu.“ Završavao se sa: „Nicali su ljudi, crna osvetnička vojska, koja je lagano klijala u brazdama i rasla za žetve budućeg veka, a od čijeg će se klijanja uskoro raspuknuti zemlja.“ Poena nije bilo i pored kreativnosti nekih od nas koji su prkoseći školskom programu insistirali na navodnoj sličnosti između početnih pasusa navedenih romana. Prema tome neki od nas su verovali kako je Zola uticao na Ćosića barem onoliko koliko je partizan Milun (koga u „Bošku Buhi“ igra Ljubiša Samardžić) napravio rizli od listova pomenutog Zolinog romana.

Vremenom sa ozbiljnijom lektirom dolazilo je do inovacija u pravilima igre. Primera radi jedan bi nasumice otvorio „Uliksa“, recimo na na strani 416 i čitao prvo što bi mu zapelo za oko: „Jer morate shvatiti“, veli Blum, „oglas treba više puta uvrstiti da bi upalio. U tome je sva tajna.“ Drugi bi odmah nasumice otvarao npr. Manov „Čarobni breg“ i nastavljao rečenicu: „Da, čudno je,“ odgovori Hans Kastorp. „Ha, ha! Ne, za mene to naravno ne znači ništa.“ Kada bi se desila ovakva hipertekstualna realizacija poen bi po pravilu odnosio nastavljač rečenice. No često bi rečenica zvučala nadrealno. Neko bi na primer nasumice otvorio 767. stranu Don Kihota i čitao: „Gospodo“, reče Don Kihot, „krenimo polagano, jer u lanjskim gnezdima danas više nema ptica.“ Drugi bi hitro otvarao „Oblomova“ na iks stranici unutar knjige i nastavljao rečenicu: „Da, hteo sam govoriti s vama o stanu. Molim sedite!“ odgovori uljudno Oblomov. Metalepsa reklo bi se, ali bi poene ipak gubio autor krivog spoja. I tako dalje ukrug.

Ova besmislena dečija igra pade mi na um dok sam nedavno prolazio pored ulcinjske biblioteke. Dok sam se, što veli Bajaga, kao igla provuko kroz noć. I masu turista.