Setićemo se verovatno bez većih problema vremena kada smo sa neskrivenim simpatijama komentarisali medijske izveštaje o povremenim hakerskim upadima u strogo čuvane fajlove Pentagona. Naročito je bilo simpatično kada bi „upad“ izvršio neki devetogodišnji „haker“ iz, recimo, Moldavije, i to u pauzi između dve kompjuterske igrice. Gotivljenje sličnih fenomena najverovatnije je proizlazilo iz akutnog saznanja da su i moćne institucije svetskih supersila na kraju krajeva ranjive. Drugu stranu medalje činila je trenutno uspostavljena vera u to da David bez obzira na okolnosti još uvek može da osakati Golijata najobičnijim hicem iz praćke.
U vremenu kada se slobodan pristup informacijama slavi kao poslednje čudo demokratije Džulijan Asanž, zajedno sa ekipom koja stoji iza sajta Vikiliks, biva progonjen kao najveći neprijatelj demokratije iako se zapravo bavi prikupljanjem i distribuiranjem informacija odozgo prema dole. Pometnja oko informatičkog Džemsa Bonda, kako su već prozvali Asanža, samorazumljiva je u eri koju karakteriše neprestana borba oko posedovanja raznovrsnih informacija – važnih i manje bitnih, na raznoraznim „glokalnim“ frontovima – od Cvetkove pijace do Obaminog ovalnog kabineta. Zbog toga je ugledni socilog Alen Turen u pravu kada tvrdi da se u postindustrijskim društvima klasno raslojavanje isključivo vrši po principu posedovanja (ili neposedovanja) informacija. Činjenica je da je danas većina gladna pravih (suštinskih) informacija, ali je tačno i to da se manjina posednika ključnih informacija nesebično trudi da u svakoj prilici nahrani većinu informatičkim mrvicama sa globalnog medijskog astala. S druge strane, tajnost ličnih podataka građana je danas zagarantovana najvišim pravnim aktima dok se u isto vreme transparentnost predstavničke politike u neku ruku podrazumeva. U praksi se, međutim, dešava suprotno. Bezbednosne službe u sve većoj meri imaju uvid u lične podatke građana i njihovu uzajamnu razmenu informacija. Građani s druge strane u sve manjoj meri imaju uvid u rad svojih političkih predstavnika. Bura oko Vikiliksa se ne stišava zbog toga što se situacija izgleda dramatično preokreće. Naime, mase su namah snabdevene informacijama do kojih inače nikada ne bi uspele same da dođu. I to u trenutku kada slobodan pristup informacijama šlajfuje u mestu budući da se i sam pojam slobode isključivo sagledava na način suprotan onom poetičnom, recimo kao iz istoimene Štulićeve pesme. Prema tome, sloboda danas više predstavlja „krilaticu reklamnog panoa“ a daleko manje „svijest o skladu nesklada nesavršenih ljudi“. Više „mizantropski odbačeno kukavičje jaje“ a sve manje „konstruktivnu kritiku postojećeg stanja“. Pa nije čudno što se u situaciji kada se na slobodu pristupa informacijama gleda kao na nekakav deklarativni pastiš, Džulijan Asanž pojavljuje kao robinhudovski orijentisani spasilac neinformisanih masa. Kao neka vrsta globalnog poverenika za informacije od javnog značaja. Može biti i kao radikalna verzija Rodoljuba Šabića na planetarnom nivou. Ali dok Šabić muku muči da zakon o slobodnom pristupu informacijama zaživi u Srbiji, idejni tvorac Vikiliksa bez velike muke pribavlja i obelodanjuje šarenolike informacije i depeše koje se kreću od želje saudijskog kralja Abdulaha da se zmiji (Iranu) otfikari glava, pa do izjava nekih zapadnih diplomata da je predsednik Zimbabvea Robert Mugabe lud. Ipak, jedna je stvar kada primera radi reper Kanje Vest javno ocrni Džordža Buša Mlađeg nazivajući ga rasistom, a neka sasvim druga kada Vikiliks obelodani da Stejt department poistovećuje Putina i Medvedeva sa Betmenom i Robinom. Tema za razmišljanje: uticaj stripa na izbijanje Trećeg svetskog rata.
Bilo kako bilo, idejni tvorac Vikiliksa za svoje mnogobrojne fanove ostaje pre svega informatički Džems Bond. Ugrožene vlade u njemu vide marionetu u rukama međunarodnog terorizma, nešto poput Bonda u službi „Spektre“. Amerikanci ga trpaju u isti džak sa Bin Ladenom. Francuzi ga optužuju za podrivanje demokratije. Italijani relativizuju informacije koje dolaze sa Vikiliksa nazivajući ih naklapanjima žute štampe. S druge strane, masa ljudi koja u Vikiliksu prepoznaje početak borbe za transparentnost globalne politike, a možda i antiglobalistički volej koji je Džulijan Asanž uputio međunarodnoj zajednici, protive se njegovom hapšenju. To što bi se i većina Srba svrstala na stranu protivnika „Bondovog“ hapšenja odraz je naših dubokih simpatija prema subverzivnim delatnostima koje su nam dugo vremena usađivane posredstvom poetike partizanskog filma. Radi li se na kraju o junaku naših dana, borcu za demokratiju, Robinu Hudu koji otima informacije od moćnih i daje ih slabijima ili o genijalnom teroristi na pola puta između Šakala i Kasparova? U svakom slučaju od jednog aktivistički ustrojenog „sina cveća“ (roditelji mu bili hipici) koji je kao klinac pekao hakerski zanat na „komodoru 64“ slušajući „Riders on the storm“, svašta se ubuduće može očekivati. Pa čak i to da postane tema narednog filma Olivera Stouna. Ili premijer neke totalitarne svetske vlade budućnosti. Nikad se ne zna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
