Zid išaran grafitima. Ispod ukrivo ispisane i na nekoliko mesta zamrljane poruke „edite ovna mi smo pioni“, zalepljen poster sa natpisom: Demokratija na staroj adresi. Fale jedino ulica i broj. Izazov za svakoga ko je bar jedanput u životu poželeo da bude privatni detektiv-poštar. Samo treba otkriti adresu na kojoj stanuje tetka Demokratija i Orden inspektora Ognjena Strahinjića sa zlatnim vencem je već tu – na reveru.
Misteriozna parola, kao što je red, privlači stanovitu pažnju javnosti. Tek je pola šest sabajle, a ispred zida se već tiska tušta i tma – sve sam Šerlok do Poaroa. Pažljivo iščitavaju tekst da slučajno ne pojedu koje slovce – prvi put, drugi, treći? Pritom miču vilicama kao da drobe kamenje – četvrti put, peti, šesti? Treba utvrditi gradivo. U stvari, svak bi da prvi odgonetne tajanstvenu poruku i ispali duhovit komentar na račun demokratije.
Najzad neki subnorovac u naponu snage, tek prevalio devedesetu, samouvereno zaključuje kako adresu demokratije treba tražiti u Titovoj Jugoslaviji. „Preko osamdeset odsto građana Srbije tvrdi da se u ono vreme živelo bolje nego danas – a demokratija je valjda kad se poštuje mišljenje većine“, tvrdi stari pionir – u potpunosti spreman da svom snagom krene u reforme. Vreme je.
Nastaje komešanje. Izvesni glasovi upućuju neumesne opaske na račun najvećeg sina naših naroda i narodnosti, dok u vazduhu visi maratonska rasprava na temu samoupravnog socijalizma. Ipak, javlja se mlađahni monarhista, po svemu sudeći maturant iz obližnje gimnazije, koji priču obrće u dijametralno suprotnom pravcu.
„Bez kralja demokratija ne valja“, veli oštro ko da seče kiflu za doručak. „Što znači da je presvetli kraljevski tron prava adresa demokratije“. Mudar pogled iza debelih stakala, obrve oštro izvijene nagore te maksilofacijalni grč, a la Bili Ajdol, odaju redak primerak antropomorfne spužve dobrano natopljene životnim iskustvom. Međutim, tek tada otpočinje metež pošto se brzinom svetlosti formiraju tabori četnika i partizana – naoštreni da čim prije otpočnu borbu „između dve vatre“. Povrh svega, neki grmalj iz kese vadi originalnu krpenjaču (model 1936.), i predlaže da igre konačno počnu.
Srećom, odnekud nailaze Dačić i Vučić i sprečavaju masakr, primenjujući oprobanu taktiku omamljivanja protivnika ispraznom pričom. Na taj način uspevaju da neutrališu napetost u masi, ali i da započnu srdačnu konverzaciju s njom. „Odmah sam“, primećuje Alek, „osetio neverovatnu energiju koja struji među vama. Deluje kao vihor, zar ne? A sad razmislite o tome gde bi vam kraj bio kada biste tu istu energiju kanalisali prema poslu koji obavljate“. „Kojem poslu, druže Alek?“, dobacuje gospođa u teget mantilu. „Mi smo već pet-šest godina nezaposleni, pa smo mislili ako nam se posreći da pronađemo adresu na kojoj Demokratija stanuje“, čuje se stidljivi glas iz gomile, ali ne uspeva da zaokruži misao.
„Bez vremeplova nećete uspeti“, teši ih Ivica, koji iznenada stavlja stručnost ispred politike. Potpuno svestan da masu treba prosvetliti, ovaj nekadašnji student generacije željan prosvetiteljskog rada, istog trenutaka otpočinje kratko predavanje na temu „Demokratija u Periklovoj Atini“: „Znači demokratija, demo, ono kao demo – snimak. U stvari, to je narod – narod koji vlada“.
Osetivši da bi Dačić mogao zabagovati (oprostite na ovom arhaičnom srpskom izrazu), te da bi narod (svestan da ne obavlja vlast u bukvalnom smislu) mogao pomisliti kako u Srbiji nema demokratije – Vučić preuzima vruć krompir. Obećava izgradnju vremeplova, najkasnije do 2017. godine, kako bi se svi zainteresovani u što kraćem roku upoznali sa pravom demokratijom na staroj adresi. „Kao što je Herbert Džordž Vels gradio vremensku mašinu u Velikoj Britaniji, e tako i mi ima da je gradimo ovde u Srbiji“.
Polučasovni aplauz, oduševljeno klicanje… Šta reći. Demo(n)kratija je to.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
