Denis Hoper, Mao i Ženmin Žibao

Šta tek reći o minijaturi iz „Prave romanse“ Tonija Skota? Hoper, koji u filmu tumači ulogu oca problematičnog Kristijana Slejtera, shvativši da će ga likvidirati mafijaši koji su za petama njegovom sinu, pripoveda Kristoferu Vokenu – glavnom među njima, pseudosociološku priču o uticaju crnoputih Maora na etnogenezu Sicilijanaca. Na taj način dovodi do ludila nadobudnog mafiozu i definitivno overava već potpisanu smrtnu presudu. (Obavezno pogledati).

I da, Hoper je igrao glavnu ulogu u filmu „Goli u sedlu“, koji je ujedno i režirao 1969. godine – tri leta nakon zvaničnog početka Mao Ce Tungove kulturne revolucije. Sad to što je jedan (ne)tipični road movie koktel motorciklizma, seksa, droge i rokenrola („Easy rider“ u originalu) ugledao svetlo dana ubrzo nakon izbijanja Maove kulturne revolucije u Kini ništa ne mora da znači. I, zaista, ništa i ne znači. Mada bi neki poštovaoci Jungovog sinhroniciteta mogli da pomisle kako današnji potomci kineske kulturne revolucije i američke seksualne revolucije strateški odlično sarađuju na ekonomskom planu. S druge strane, na Zapadu je 60-ih i 70-ih godina delovalo prilično „maoista“ – ne samo u redovima američkih „Crnih pantera“. Bilo ih je i u Evropi, razume se i na ovim našim prostorima. Kao što je uostalom bilo i staljinista, koji i u ova šugava vremena skakuću tu oko nas ogrnuti nekakvim kvazimondijalističkim pelerinama. Ova konstatacija nekome može delovati kao jeres, najpre obožavaocima Vladimira Putina, posebno u kontekstu njegove nedavne ocene kako staljinizma definitivno nema u Rusiji. (Pazite, svojevremeno je Deng Sjaoping kazao nešto slično povodom maoizma u postmaovskoj Kini).

No, vratimo se Denisu Hoperu, koji se pored strastvenog bavljenja glumom istovremeno bavio i sakupljanjem umetničkih dela. Interesantno je da je u glumčevoj zaostavštini, između tri stotine raznoraznih eksponata, pronađena Vorholova slika Mao Ce Tunga – na nekoliko mesta probušena revolverskim hicima. Ovaj pikantni detalj nam govori da je Hoper običavao da vežba gađanje iz vatrenog oružja koristeći kao metu upravo sliku autora kineske kulturne revolucije. Eto, dakle, izvesne umetničke veze između Denisa i Ce Tunga – pored one istorijske koincidencije da se Hoper rodio i umro upravo u maju – istom mesecu kada je zvanično otpočela Maova revolucija. Štaviše, prevrat u Kini otpočeo je baš na glumčev trideseti rođendan.

Ali to nije sve. Na današnji dan pre tačno 47 godina (Hoper je uveliko snimao „Krvavu kraljicu), Mao Ce Tung je izdao uputstvo za formiranje specijalne škole za „prevaspitavanje budućih vaspitača“. Škola „7. maj“ funkcionisala je kao miks vaspitnoobrazovne ustanove na principima marksizma-lenjinizma i bolje uređene barake za smeštaj izvođača radnih akcija. Doduše, nešto luksuznije uređene od one iz filma „Kad budem mrtav beo“ u kojoj u svojstvu fizikalca boravi Džimi Barka. Cilj škole bio je da se preko fizičkog rada (kojim se čiste misli, liferuju buržoaske navike i usvaja nova ideologija) izvrši priprema kadrova za dostojno služenje državi. Uz čaj od jasmina i kikiriki koji su sami gajili, polaznici škole „7. maj“ imali su zadatak da poput mantre svakodnevno ponavljaju imperative „Velikog brata“: „Živite strogo, štedljivo, borite se sa teškoćama, oslonite se na vlastite snage.“ Oni koji će u ovome prepoznati daleku preteču „Farme“ treba da obrate pažnju na to da se danas istovetne zapovesti plasiraju u daleko širim i elastičnijim kontekstima. Ko zna koliko se u ovom trenutku bivših zapadnih maoista iz šezdeset i neke nalazi na ključnim pozicijama u globalnom selu? Ili, koliko li ih je tek pozicionirano u ovom našem lokalnom zaseoku? Ali i “ Ženmin Žibao“ je danas daleko sofisticiraniji nego što je to nekada bio.