„Oni su mali, ali su veliki, odnosno hoću reći nisu više toliko mali, ali su dovoljno veliki da ne budu mali“. Ova replika, koju u zagrebačkoj TV seriji „Smogovci“ izgovara nastavnik ili direktor škole, možda čak i roditelj jednog od učenika, ne sećam se tačno koji od navedenih likova, pada mi na um dok u tmurni, pomalo prohladni, podnevni sat prolazim kraj fontane u Knezu u kojoj se u tom trenutku nalaze maturanti neke beogradske škole. Pevaju horski, ali prilično raštimovano Bele ruže „od Ace Lukasa“ kako bi to stručno kazale voditeljke zabavnih emisija. Nije isključeno da su se koji trenutak kasnije prešaltovali na Mitra Mirića i ultimativni hit „Ne može nam niko ništa“, no već sam prošao SANU, pa ne mogu da tvrdim.
Nisam siguran od kada tačno datira običaj da se svršetak školovanja (ili bar jedne faze tog vaspitno-obrazovnog procesa) proslavlja u gradskim fontanama? Radi li se o skoro uspostavljenoj praksi ili, pak, običaju sa dužom tradicijom? Pokušavam da se prisetim sličnih maturskih proslava od pre sedam-osam godina, ali ne ide.
Uz sav uložen napor, ne uspevam da iz tog perioda dozovem u pamćenje bilo kakvo praćakanje raspevane mladeži u fontani. Sad, ili je toga bilo i ranije uz doduše priličnu nezainteresovanost medija; Ili su mediji bili zainteresovani mada na margini spektakla, pa sam usled toga propustio da pojavu trajno urežem u pamćenje; Ili se, pak, pod uslovom da moja memorijska kartica i dalje funkcioniše kako treba, radi o potpuno novom fenomenu koji je uspostavljen u proteklih četiri-pet godina, ali koji je tek sada izborio pravo na spektakularniji medijski tretman.
Na kraju krajeva, nije toliko bitan datum nastanka fenomena „maturantske fontane“. S aspekta radikalizacije maturskg radovanja, daleko je bitniji trenutak prodora trubačkih orkestara u školska dvorišta u drugoj polovini devedesetih čime je na paradoksalan način izvršena svojevrsna demokratizacija pomenute radikalizacije. Jer, ako država iz tehničkih razloga nije uspela da svim maturantima Srbije sagradi po jednu fontanu da u nju uskoče čim završe škol,u bar im je za tu priliku mogla obezbediti par truba i tarabuku.
Zapravo nameravam da kažem kako postepeno radikalizovanje maturskog radovanja (od nekadašnjeg uglađenog korziranja centrom grada do današnjeg raspevanog kupanja u fontani uz trubače i „parole što strašno zvuče“) treba posmatrati unutar kompleksnijeg fenomena (de)radikalizacije društva u celini. Naročito ako uzmemo obrnutu podudarnost po kojoj evolucija maturskog radovanja označava zapravo njegovu radikalnu liberalizaciju dok istovremeno postizborna deradikalizacija politike zaokreće u smeru amortizovanja ekstremnih ideologija.
Tako se u proteklom periodu dosta govorilo o depolitizaciji biračkog tela Srbije (apstinenti, „beli listići“, „Čiča-Gliše“), ali je malo toga rečeno o značaju deradikalizacije same političke scene. Poznato je, primera radi, da Šešeljevi radikali narednih godina neće sedeti u republičkoj skupštini, što prema principu povratne sprege znači dominaciju jedinstvenog europskog slenga sa blagim desno-levim varijacijama u odnosu na centar. Kao što je unapred poznato da će soft radikalizam Koštuničinog DSS-a vremenom implodirati pod pritiskom sopstvene političke neutralnosti.
Deradikalizacija politike nikako ne isključuje dalju radikalizaciju ekonomije, odnosno socijalnu radikalizaciju svakodnevnog života u Srbiji, ali zato sigurno uključuje deradikalizaciju političkih odnosa u regionu bez obzira na opstajanje lokalnih mikroradikalizama sa nacionalnim ili socijalnim predznakom.
Treba dakle računati na nastavak zidanja dobrosusedskih odnosa između Srbije i Hrvatske i pored Josipovićevog, naoko deklarativnog, podozrenja prema taze deradikalizovanom Nikolića. Ali isto tako treba očekivati dalji razvoj socio-ekonomskih radikalizama unutar tzv. „regionalne klase“ osiromašenih „kreditnih robova“, te njihovog razočaranog mladog pokolenja inače slabo upućenog u tajne vlastitog, više pomodnog, radikalizma.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
