Desna koža

Istovremeno, levica je u buli. SPS koja je levica na papiru, u ovom momentu ima svega dva odsto podrške potencijalnih birača. Po svemu sudeći, socijalistima se sprema usisavanje od strane naprednjačkog levijatana. Demokrate, u čijim glavama već duže vreme vlada konfuzija po pitanju orijentacije u prostoru – dal' su levo il' su centar, trenutno podržava svega pet odsto potencijalnih glasača. Nasuprot njima, sedam odsto podrške dobila bi koalicija Tadićeve socijaldemokratije i Čedine neoliberalne stranke – koja (mislim na pomenutu koaliciju), tek nije levica.

Može se stoga reći kako Srbija trenutno obitava u desničarskoj koži – bilo da je reč o umerenoj („ciljno-racionalnoj“), ili radikalnoj („tradicionalno-afektivnoj“) desnici. A to dalje znači da će radnici, (ne)zaposleni, izbeglice, nacionalne i seksualne manjine, demokratski nastrojeni tipovi, evropejci, antiputinovci…, definitivno nagrabusiti u godinama koje dolaze. Da nevolja bude veća, nema prave levičarske partije da ih zaštiti! Nonsens, šta drugo reći, budući da u ovom trenutku gotovo četvrtina biračkog tela izjavljuje kako neće glasati – tako da prostora za novu partiju levice svakako ima. No, nikoga za sada nema da se lati „ćorava posla“.

U međuvremenu, Šešelj je vredno zasukao rukave, obišao nekoliko rijalitija, malo kritikovao Tomu, malo više hvalio Vučića i (očigledno) vratio radikale u parlament. I sva je prilika da će se sa njihovim pompeznim povratkom u skupštinsku salu, vratiti i ona pomalo zaboravljena, no armiji rijalitomana i te kako potrebna, aroma rijaliti ambara. A to znači da će prenosi skupštine opet postati najgledaniji (komercijalni) program javnog servisa. Jer, zašto da samo Hepi Marić i Pink Mitrović trljaju ruke zbog usijanih piplmetara? Sva je prilika da će ih i RTS Bujošević uskoro trljati.

Ali, hajdemo se zapitati, čime će se to nakon izbora baviti potencijalni opozicioni tabori podjednake političke snage (po 12 odsto podrške biračkog tela): SRS, Dveri i DSS s jedne – odnosno, SDS-LDP i DS s druge strane? Da li će to biti borba prsa u prsa za poštovanje elementarnih ljudskih prava i sloboda, za veće plate i penzije, za normalniji život običnog čoveka, za socijalnu pravdu na kojoj (piše to u ustavu) počiva ova zemlja, za jednakost pred zakonom, za ravnopravnost svih građana?…Upravo suprotno, vodiće se borba koja uglavnom nema blage veze sa poboljšanjem tragične socijalne situacije ovdašnjeg radnog čoveka i građanina. Da li će Srbija sa Rusijom ili sa Evropom? Da li će priznati KiM ili ga neće priznati? Da li ćemo u NATO (moj bato), ili nećemo u NATO (o pa bato)?

I dok će se u parlamentu voditi žučne rasprave oko egzistencijalnih pitanja tipa da li nam je Angela Merkel draža od Putina, odnosno, dok će se poslanici desnice i onoga što nije levica međusobno čašćavati komplimentima na nivou učesnika Parova, Farme i Velikog brata – dotle će SNS mirno raditi svoj posao. A to je stvaranje kvazimoćne periferije (balkanski pseudopijemont), duboko podeljene na elitu i masu, gde će kapital imati sva prava ovoga sveta, a jeftina radna snaga samo elementarna, i gde će se bolji život meriti debljinom kreditne omče oko istanjenih vratova građana pokornih.

I gle paradoksa, uhu potonjih baš će goditi populistički govori radikalno desnih partija. Tako je doduše i u EU, gde se društva demokratskih država-članica postepeno uvlače u „desnu kožu“ ksenofobičnih partija. Pritom, slabo se uviđa kako nevolje običnog čoveka potiču od tržišnog fundamentalizma i bankarske (kazino) ideologije, a ne od nesrećnih sirijskih izbeglica koji bi da sačuvaju živu glavu na ramenima. Dakle, iz „desne kože“ se može! Samo treba locirati pravo izvorište problema.