Dežurni svirci

Aristip ga ne bi ni prepoznao već bi produžio dalje, ko u pesmi Zdravka Čolića, da ga Diogen nije pecnuo u prolazu: „Kada bi umeo da jedeš lišće“, kazao mu je, „ne bi bio primoran da se dodvoravaš tiranima“. Aristip koji je za razliku od Diogena pristojno živeo, podučavajući za novac mladež željnu znanja (što dosta govori o avangardnom tržišnom nervu koji je posedovao), tek tada prepoznade ekscentričnog bradonju. Takođe ne bi lenj, već mu istog trenutka odgovori: „A kad bi ti umeo lepo da postupaš sa kraljevima, ne bi bio primoran da jedeš lišće“.

Eto, tako se završio jedan od boljih filozofskih dvoboja na temu (non)konformizma. U narednim vekovima Aristipovi svetonazori imaće, gledajte čuda, neuporedivo više pristalica na globalnom planu. Pura veritas, sami proverite!

U tom smislu, ne treba sumnjati da bi Diogena većina slučajno anketiranih prolaznika u Knezu danas smatrala klasičnom budalom. Što pod uticajem Čorbine poetske konstatacije da za ideale ginu budale, što u skladu sa zapovestima aktuelnog duha vremena. S druge strane, razarati materijalnu stranu sopstvenog bića u cilju odbacivanja konformizma, odnosno uništavati vlastitu egzistenciju radi nekakve duhovne slobode, aktivnosti su koje će savremeni humanoid prezrivo odbaciti.

Prvo, takve delatnosti nikako nisu profitabilne; drugo, uopšte nisu IN, što je u današnjem vremenu izgleda od presudne važnosti. Konformizam, pogotovo onaj koji funkcioniše kao egzistencijalno sredstvo za namicanje profita, e to je već nešto drugo. Stoga ne treba da čudi što legalizacija poltronerije na različitim društvenim nivoima u Srbiji razara konstruktivnu kritiku postojećeg stanja. Ako takva uopšte postoji? Ili postoji na socijalnim marginama bez šmeka institucionalne ili partijske zavetrine.

Dodamo li ovome pretpostavku prema kojoj trenutno u svakodnevnom životu vladaju nakaradne mešavine Aristipovih i Diogenovih stilova, stvar postaje ozbiljnija. Naime, mnogi se „aristipovski duhovno“ dodvoravaju nosiocima različitih nivoa moći ne žaleći da u toj borbi daju i svoj obraz, ali se većina njih i pored toga diogenovski praćaka u buretu punom materijalnih problema. U tome se zapravo sastoji podvala sistema! Nedostatak istinske kritike dodatno otežava celu stvar.

Dobro, ali gde s onda dede ta istinska kritika? Pa, na društvenim marginama, zna se. Tamo gde su je svojevremeno posejali tipovi poput Radoja Domanovića. Marginalizovana, neprofitabilna i nenabudžena, što automatski znači i neprimećena, čeka svoj trenutak. U međuvremenu, idealnotipski model napucanog kritičara društva preuzima primat.

Zaštićen institucionalnim, partijskim ili uskoideološkim štitovima (možda i svima njima istovremeno), ovaj bajagi verbalno razvaljuje sistem mada je, gle paradoksa, solidno plaćen za to. Zapravo, u pitanju je cela jedna gomilica dežurnih sviraca koji u beskrajnom krugu medijskog ponavljanja (slično filmu „Dani mrmota“) paraju etar žestokim falševima. Nekako nam u svemu tome promiče kako profit pretvara kritiku u kritizerstvo, a kritičara kome se veruje u intelektualnog japija.

Ali nisu na kraju krajeva pomenuti dežurni svirci jedini zaslužni što se danas u ogromnim količinama brkaju „tehno i bluz“. Ali svakako potvrđuju tezu da je čovečanstvo davno zagazilo u eru povinovanja, o čemu govori Rasel Džekobi. Odnosno, da je suštinska karakteristika našeg vremena golema količina proseravanja kako veli filozof Hari Frankfurt u inspirativnoj studiji „On Bullshit“.