Diktatura poltronerijata

Siguran sam da poznajete bar jednu osobu (iz bliže ili dalje okoline) koja pripada skupini ovih divnih i marljivih stvorenja bez kojih je svaka vlast osuđena na propast.

Dugoročno gledajući, međutim, ovi savitljivi mikroorganizmi skloni povijanju permanentno i svojski nagrizaju granu na kojoj vlast sedi. Ova kontradiktornost potiče otuda što poltronerijat predstavlja nadgradnju vlasti a ne, kako se pogrešno misli, njenu bazu. Drugim rečima, ne određuje svest vlasti njeno glasačko biće, već obratno – savitljivo biće poltronerijata određuje narcisoidnu svest vlasti. Nebitno je radi li se o vrhovnom ili nekom manje značajnom obliku (mikro) vlasti. Poltronerijat na svim nivoima funkcioniše besprekorno. Tome u presudnoj meri doprinosi okolnost da se pripadnici poltronerijata hrane karijerizmom, sinekurama, avanzima, priznanjima, povišicama, stimulacijama, nameštenjima, foteljama… Isključivo, dakle, zdravom hranom organskog porekla prepunom vitamina rasta.

Vlast je s druge strane podložna kvarenju – ali ona to previđa budući da joj prijaju oblici svakodnevnog povlađivanja koje joj u slonovskim porcijama prinose savitljivi predstavnici poltronerijata. Zapravo, reč je o mehanizmu koji narcise na vlasti čini otpornim na izlive surove iskrenosti „ogledala“ u kojima se svakodnevno ogledaju. Elem, „ogledala“ imaju taj nezgodni običaj da narcisima na vlasti govore i ono što ne prija njihovom prenapregnutom Egu. To onda i te kako zna da aktivira vlastodržački Id koji se zatim neretko razgoropadi i pomahnita. Tada na scenu stupaju komandosi (ljudi od gume) – pripadnici poltronerijata koji svojim podguznim manervima otpočinju akciju ugađanja vlastodržačkom Super egu. Posledica takvog angažmana jeste povratni bekhend koji Super ego ispaljuje u cilju obuzdavanja razgoropađenog Id-a. Do naredne prilike, razume se.

Za to vreme, poltroni, položare, podrepaši, čankolisci, ližisahani, skutodržice, skutonoše, bršljani, povijuše, podrepaši, podturice, podguznjaci, beskičmenjaci, beskralježnjaci, konformisti…, obitavaju u svim društvenim porama, što ne znači da ih zbog toga ne treba svrstavati u kategoriju klase. Istina, radi se o klasi čiji pripadnici nisu klasno osvešćeni to jest ne poseduju svest o pripadnosti klasi poltronerijata kojoj zapravo pripadaju. O nekakvom osećanju klasne povezanosti da i ne govorimo. Razlog – poltroni nemaju osećanja. Likvidirana su im dugotrajnim dejstvom karijerizma protkanim Makijavelijevim načelom da cilj opravdava sredstvo.

U Srbiji trenutno vlada diktatura poltronerijata. Zapravo, na sceni je autoritarna vladavina jednog čoveka – ali presudno poduprta diktaturom poltronerijata. To drugim rečima znači da vladar može biti naoko i najsposobnije biće na svetu ali se i pored toga mora (budući da je samo ljudsko čeljade od krvi i mesa zarobljeno unutar birokratske mašine) osloniti na stranačke i koalicione podrepaše. Ovi međutim nemaju osećaj za filing – za ustajanje pre prvih petlova, petnaestočasovni radni dan, rad vikendom, odlazak biciklom na posao, prekovremeni rad, boravak na dva-tri mesta istovremeno, svakodnevno ćaskanje sa novinarima, trodnevno letovanje u Vrnjačkoj Banji, prosečna primanja…

Upravo suprotno – pripadnici poltronerijata iz najužeg državnog rukovodstva očekuju da za svoj rudarski angažman podilaženja pater familiasu dobiju znatno lagodniji život. Bar četiri prosvetarske plate mesečno, ugled lekara opšte prakse, najnoviji model audija sa zatamnjenim staklima, gliser (ako baš ne može jahta), odmor na Sejšelima, stan i vilu s bazenom, vikendicu na selu, život bez kredita, dimnjene losose lišene pesticida, slobodne i plaćene vikende, školovanje dece u inostranstvu…

Međutim, kada se materijalistički apetiti sudare s protestanskom etikom rada i odricanja, tada nužno sledi sukob interesa. A onda je pitanje vremena kada će diktatura poltronerijata, usmerena prema građanima ove zemlje (onima koji ne misle svojom glavom kao i onima koji misle), popustiti pred pomenutim materijalističko-duhovnim rasapom.