Diskretni šarm birokratije

„Snevam“, veli Obrad, „kako me šef birokratskim rukama davi na odeljenju za izradu ličnih karata i pasoša unutar lokalne ispostave MUP-a, gde radim kao samostalni referent. Šef je pljunuti ministar rada koji me davi jer previše radim. U jednom trenutku otržem se, dajem vetar petama i trčeći duž nepreglednog reda iznurenih građana, izlećem na ulicu – baš u trenu kada se na šefovu glavu obrušava Big Ben. Odjednom, više nisam službenik MUP-a, već ubogi seoski uča preobražen u bubašvabu“.

Po svemu sudeći Obradov san poseduje proročanski potencijal. Naime, sanjati dugački red iznurenih građana koji poslednjim atomima snage čekaju preuzimanje ličnih isprava, jedino može značiti ukidanje sličnih mrcvarenja u budućnosti. Kori Udovički je javno kazala da građani više neće izigravati kurire države – što je za svaku pohvalu. Čak je doneta i odluka da građani više ne moraju pribavljati razne izvode i uverenja kako bi izvadili ličnu kartu ili pasoš, već da će to umesto njih obavljati nadležne službe.

U birokratskoj praksi, međutim, dešava se suprotno. Službenik vam osiono predoči da ćete ukoliko sami ne pribavite izvod iz matične knjige rođenih ili uverenje o državljanstvu, ličnu kartu iliti pasoš dobiti tek za mesec i po. Vama se, normalno, žuri – putujete na Zakintos za manje od deset dana pa se odlučujete za jedini logični korak – sami pribavljate traženu dokumentaciju.
Ali ni to nije garancija da ćete ličnu kartu ili pasoš dobiti na vreme. Eto, baš sam u prošli petak sat i po vremena protraćio u zagušljivom hodniku borčanske mesne zajednice čekajući da podignem nečipovanu ličnu kartu. U prizemlju pomenutog mesnog zdanja, MUP „drži“ jednu prostoriju sa dvoje vrata. Levo se pruža red nesrećnika koji tek podnose papire za ličnu kartu ili pasoš. Desno se proteže red srećnika koji podižu rečene isprave. Ceo kompleks čekaonice monumentalnih je razmera (4 x 2 metra)! „Klima“ ne radi kako bi se gomili sardina omogućilo nesputano krčkanje u vlastitom rafiniranom znoju. Sve je dakle podređeno birokratskom etosu tretiranja čoveka kao sardine, pardon, bubašvabe.

Kada sam nakon sat i po vremena disanja na škrge, dospeo pred vrata raja – poverovao sam da je mojim mukama došao kraj. Potrebne papire podneo sam još pre 18 dana te mi je jedino (mislio sam) preostajalo da sačekam zaustavno vreme. U cilju dodatnog kraćenja večnosti, analizirao sam zvanično uputstvo MUP-a brižljivo prikucano na vrata ureda. „Kvalifikovani elektronski sertifikat (u narodu poznatiji kao elektronski potpis)…“, itd. itd. Prestao sam da čitam i u neverici zumirao deo napisan u zagradi. Pa, zar tako glasi zvanično uputstvo MUP-a Srbije? „U narodu poznatiji kao…“

Birokratija nas povrh svega i zafrkava…

Trenutak kasnije, u prijatno klimatizovanoj prostoriji, sredovečna službenica kratko podšišane kose saopštava mi da moja nečipovana lična karta još nije gotova, te da obavezno navratim u ponedeljak.

„Da li to znači“, skrušeno upitah, „da ću ponovo morati da proživljavam golgotu dvačasovnog stajanja u redu?“

MUP je neopravdano prekoračio rok izrade LK, (20 dana – skoro ko trajanje PE u fudbalu), te bih, smatrao sam, mogao (u cilju zadovoljenja kosmičke pravde) dobiti bar zeleno svetlo za elegantno preskakanje reda.

„Pokušajte“, reče stroga ali pravična službenica. „Samo nisam sigurna da li će vas narod pustiti“. Ponedeljkom je red posebno opak – isijavalo je iz njenih očiju.

Sanjati narod, prema tranzicijskom sanovniku, nedvosmisleno označava nevolju. Sanjati šefa koji vas golim rukama davi – u tranzicijskoj Srbiji označava tzv. nazadno napredovanje u poslu. Ako ste recimo seoski uča – ostaćete bez posla ali ćete se ubrzo zaposliti u Juri, dakle u privatnom sektoru, što prema vladinoj dogmatici označava nesumnjivi napredak u karijeri. Da ste pritom obrali bostan izvesno je kao što je izvesno da Bregzit predstavlja rezultat straha Britanaca od balkanskih varvara koji bi bezvizno mogli da zaposednu engleske travnjake. Ali koga briga za to?! Dokle god sanjate da ste bubašvaba pod cipelom birokratije – vi ste na konju iluzije da to zapravo nikako niste.