Diskvalifikacija ličnosti

Elem, kako i dolikuje nadziračkom orvelijanskom štimungu, Nadzorni odbor Službenog glasnika (u kolaboraciji sa ve-de direktorom), doneo je odluku da se od ove godine vrednuju isključivo publicistička ostvarenja objavljena u protekloj godini a da se naziv nagrade „sasvim prirodno“ preimenuje u „Glasnikovu nagradu“. Logika je prosta – ako NIN i Politikin zabavnik imaju svoje nagrade (nomen est omen) – zašto se i nagrada koju dodeljuje Službeni glasnik ne bi ubuduće nazivala imenom ovog „preduzećeta“? Čija proja toga i mišljenje – kazao bi Mark Tven.

Ipak, nevolja sa ovakvim pojednostavljenim logikama, kojima nas društvo opskrbljuje još u predškolskoj dobi, leži u njihovoj logičkoj krhkosti. Naime, Ninova i Zabavnikova nagrada tako se nazivaju od trenutka ustanovljenja i niko im u međuvremenu nije menjao ime nekakvim opskurnim dekretom – kao što je to učinjeno s „Nagradom Desimir Tošić“.

Normalno je valjda da ozbiljne firme vode računa o tradiciji vlastitih proizvoda, naročito o njihovim imenima, tako da se u startu nameće pitanje – zbog čega je iz naziva Glasnikove nagrade izbačeno ime Desimira Tošića? Je li to može biti učinjeno zbog njegovog članstva u predratnoj Jugoslovenskoj demokratskoj stranci, ili zbog participiranja u obnovi Demokratske stranke početkom 90-ih? Možda je sporan status slobodnomislećeg intelektualca koji još uvek nekome, šest godina nakon Tošićeve smrti, bode oči? „Glasnikovi“ kormilari ponudili su razlog koji bi, da nije žalostan, verovatno bio urnebesno smešan. Pozvali su se na vladinu politiku štednje. Gest koji bi ganuo čak i neosetljivog Vučića, izmamivši mu uzgred koju suzu radosnicu iz oka.

A da se štedelo štedelo se. Ukinuta je, kao što rekosmo, kategorija najbolje kolumne, tako da se ubuduće neće štampati knjiga sabranih novinskih članaka nagrađenog autora, ali je zato zadržana kategorija najboljeg publicističkog ostvarenja, s tim što je novčani iznos nagrade smanjen za jednu nastavničku platu – dakle sa 240.000 na 200.000 dinara. Pitanje je šta kog đavola čeka NIN? Zašto se ne ugleda na Službeni glasnik i ne prepolovi novčani iznos nagrade koja bi se ubuduće dodeljivala za recimo polovinu romana. Prvu ili drugu, svejedno. Bitno je da se vladina strategija štednje doslovce i samopregorno gura.

Koliko, međutim, potez Nadzornog odbora Službenog glasnika ima veze sa štednjom govori podatak da štampanje knjige kolumni u krajnje štedljivom tiražu košta manje od rečenih 200.000 dinara, što vodi zaključku kako je mogući razlog ukidanja nagrade za novinski tekst upravo udvoričko izbegavanje nagrađivanja kritički nastrojenih tekstova potpisanih imenom i prezimenom autora. Jer kolumne umeju da budu i te kako neugodne po vlastodržačku kastu, pa ih je za svaki slučaj bolje skrajnuti u ćošak, što je uprava SG-a i učinila. Na stranu što se i sedenje u direktorskim foteljama mora nečim opravdati.

Ipak, najviše se uštedelo izbacivanjem imena Desimira Tošića iz naziva nagrade, što se može proveriti jednostavnom matematičkom operacijom sabiranja. Tako ispada da naziv novoustanovljene „Glasnikove nagrade“ sadrži čitavih 17 slova (ne računajući razmak) što predstavlja priličnu uštedu u poređenju sa preimenovanim nazivom „Nagrade Desimir Tošić“ koja poseduje budžetski neodrživih dva slova više (na stranu razmaci i navodnici). A to je, citirajmo Fiskalni savet, nedopustivo rasipanje novca poreskih obveznika. Zato veliko hvala vrhuški Službenog glasnika što udarnički forsira politiku štednje. Žalosno je samo što se iza pompeznih, štedljivih politika obično kriju najjadnije politikanske diskvalifikacije.

U suprotnom, i nadalje bi postojala „Nagrada Desimir Tošić“. Još je, međutim, žalosnije što ovakve i slične stvari prolaze bez većih problema u društvu u kojem građanstvo moje snom mrtvijem spava.