Dita fon Tiz i gumenjaci iz Pirota

Lajtmotiv poslovne saradnje sa Dalekim istokom često je korišćen u domaćim filmovima tokom osamdesetih godina prošlog veka. Setimo se „Poltrona“ i zbunjenog, pomalo prestravljenog Japanca koji pokušava da pronikne u suštinu iracionalnog funkcionisanja samoupravnog načina poslovanja. Ili, pak, onih Singapurćana u „Tesnoj koži“ koji sa Šojićem nameravaju da sklope posao veka. Ovaj naoko opsesivni motiv u domaćim komedijama iz osamdesetih kao da je otkrivao još opsesivniju težnju ondašnjeg sistema da bar preko filma prevaziđe hroničnu limitiranost vlastitog privrednog menadžmenta. S tim što to nije uvek išlo kao po loju s obzirom na to da su se pomenuti filmski napori pretežno završavali totalnim fijaskom. U pitanju je bila ili nesposobnost samoupravnih poltrona ili nespretnost mlađih samostalnih referenata ili najčešće neutoljiva pohlepa privrednih rukovodilaca. Obrt u pozitivnom smislu uslediće tek u današnje vreme sa uspehom pirotskog „Tigra“. Ima u tome i „žilice“ istorijske komike. Naime, poslovnu saradnju s Dalekim istokom koju je Piroćanac Šojić upropastio osamdesetih na velikom platnu, „Tigar“ je četvrt veka kasnije uspeo da realizuje u stvarnosti. I to (sa aspekta ironije sudbine) baš u vremenu emitovanja „Bele lađe“ – diskontinuiranog pseudonastavka neprevaziđene „Tesne kože“.

Uspešno „Tigrovo“ osvojanje Japanaca pomoću redizajniranih gumenih opanaka nije samo primer vešte piroćanske (geo)strategije, već je i potencijalni putokaz državnim upravljačima kako da zemlju što brže poguraju iz tranzicionog mulja. Pogotovo što u današnjem globalizovanom svetu nejakim državama poput Srbije upravo trebaju pouzdane „survivalske“ strategije. Utoliko pre što ovovremene geostrategije izvrću planetu kao rukavicu tako da se globalno u stvari nalazi u unutrašnjosti ograničenog sveta dok lokalno zapravo čini njegovu spoljašnjost – periferiju. Tako bar piše čuveni tehno filozof Pol Virilio pozivajući se na Pentagonovo viđenje pomenute „globalne mutacije“. U takvoj situaciji država bez strategije isto je što i rupa bez zakrpe. Uostalom, između „overdog“ (dobrih) i „underdog“ (loših) država, koje se nalaze na krajnjim tačkama globalnog hijerarhijskog spektra, zjapi ogroman prostor ispunjen državama od čijeg izbora strategija, ili pak paralize izbora, zavisi njihova buduća pripadnost jednom ili drugom bloku. U takvoj preraspodeli uloga najteže se po pravilu snalaze nesvrstani. Sociolog Urlih Bek s druge strane nabraja više državnih strategija za opstanak u globalizovanom svetu od kojih su dve posebno zanimljive: strategija poreskog raja i strategija niskih nadnica. Za razliku od Kajmanskih ostrva, Kipra ili Malezije, Srbija po svemu sudeći nema afiniteta prema strateškom ofšoringu što ne znači da je imuna na ostale alternativne pravce privlačenja belosvetskog kapitala. Ne radi se samo o prodaji „Telekoma“. Nije reč ni o, pokazalo se, uspešnim kapacitetima splavarskog turizma. Stranci su ovde ranijih godina dolazili da popravljaju kvarne zube (em je usluga solidna em je, iz njihove perspektive, jeftina) kao što se danas bave štednjom u ovdašnjim bankama. Ali za razliku od poreskih rajeva koji kapital privlače magnetom bankarske tajne, stvaranje visokokamatnog raja za inostrane štediše ne donosi (vele stručnjaci) značajniju materijalnu korist Srbiji. Izuzev drastičnog popravljanja bankarskog imidža zemlje nakon Dafine i Jezde, što već spada u domen spiritualnog utilitarizma. Radi se o tome da Srbiji u ovom trenutku jedino paše strategija koju Bek naziva strategijom niskih nadnica ili jeftine radne snage. Ona doduše državi prilepljuje etiketu banana republike, ali je takođe i oslobađa „underdog“ balasta. Kapital po definiciji neprestano traga za jeftinim radom, a države se utrkuju u kreiranju što povoljnijeg poslovnog okruženja kako bi ga privukle. Pa pošto jeftin rad ionako čini ontološku komponentu srpskog realtranzicionizma ispada da ga je bolje upotrebiti kao magnet za privlačenje globalnog kapitala nego u promotivne svrhe kao defekt socijalnog kapitala. Uostalom za mnoge će „Dolče i Gabana“ u Ivanjici odnosno „Fijat“ u Kragujevcu predstavljati reprezentativne primere prosperitetnosti pomenute strategije. Sudar globalnog i lokalnog dogodio se pre neki dan na tlu Srbije kada su lokalni (čitaj domaći) džetseteri nagrnuli da gledaju nastup Dite fon Tiz – globalne „kraljice burleske“ (čitaj striptizete). Stvar naravno nije u tome što je petominutno praćakanje u golemoj „čaši martinija“ mogla da izvede bilo koja ovdašnja „kraljica burleske“ sa ibarske magistrale. Kvaka je u tome što je lokalni selebriti samo u tom kratkom dodiru sa Ditom (kao globalnim fenomenom) mogao da deluje svetski, a naše. Piroćanci iz „Tigra“ su, ruku na srce, taj status već izborili sa svojim čuvenim „gumenjacima“ kojima su prethodno pokorili Japan.