Đubrenje Iluzija

 Bitno mi je da u tom trenutku po kontejneru ne prebira kakav građanin ili građanka u potrazi za hranom. Tada ili sačekam da dotični/dotična završi potragu, ili odšetam do sledećeg kontejnera pola kilometra dalje. Neprijatno mi da bacam dok drugi kupe (za razliku od političara kojima upravo prija dok bacaju isprazne poruke a birači ih nekritički sakupljaju).

Izuzetak čini bacanje kese sa nakupljenim novinama u poslednje dve nedelje. Možda će (neretko pomislim), sakupljač sekundarnih sirovina čitanjem odbačene štampe proširiti vidike, pre no što za taj novinski otpad dobije koju kintu; Počeće, može biti, da iščitava tu gomilu bajate štampe koju sam sasvim nesentimentalno bacio u kontejner poput kakvog šunda, pa će usput i saznati koješta. Na primer, saznaće kakve nam sve kule i gradove vlast namenjuje u sledećem mandatu; Saznaće da je opozicija saterana u ćošak – iz kojeg ipak može preskočiti cenzus; Doznaće kako će povećanje plata u osnovnim i srednjim školama uslediti nakon „trećeg kvartala“; Naučiće da je energija političara od presudne važnosti… (Samo, ne zaboravimo, postoji i destruktivna energija).

A onda će sakupljač sekundarnih sirovina odneti bačene novine, koje je upravo pročitao, lokalnom prerađivaču sekundarnih sirovina – koji će se istog trena, sasvim energično, baciti na recikliranje sveg tog staronovinskog blaga. I sve to u cilju proizvodnje novih tabaka hartije na kojima će nanovo biti štampano kojekakvo smeće, koje će neko kupovati, pa čitati, pa kad se toga nakupi gomilica, baciti u kantu za đubre, zatim i u kontejner, dok ga iznova ne pronađe neki samosvesni sakupljač otpada i ne odnose na recikliranje. I za taj svoj angažman zaradi neki dinar.

Ne želim da bačene novine nazivam smećem. Nasuprot tome, poznata je i zastrašujuća istina da smo zatrpani svakakvim đubretom i smećem koje izbija iz svih društvenih i prirodnih pora – zemlje, vode, vazduha, hrane koju jedemo, televizijskih ekrana… Pada nam na glavu sa političkih tribina, sa šarenih rafova hipermarketa, sa apotekarskih vitrina…

Treba praviti razliku između rečenih pojmova budući da se đubre može podvesti i pod moralnu kvalifikaciju određene osobe, dok smeće podrazumeva upravo to što jeste – zbir pitoresknih otpadaka sazdanih od različitih materijala. (Uostalom, nije pesnik svojevremeno slučajno izbegao da napiše – „ostani smeće do kraja“). Finiji naziv za pomenuti konglomerat jeste – „otpaci“. Dočim novogovorni termin uglavnom glasi – „treš“.

Milomir Marić, novinar i vatreni barinalac smetlarsko-đubretarskog TV formata pod nazivom „Parovi“ – sa nadnaravnom istrajnošću ističe kako je logičnije da mi (čitaj: Hepi, Pink itd.), proizvodimo naše, domaće đubre – umesto da uvozimo američko (čitaj: rijaliti programe). Princip taliona – „oko za oko, zub za zub“, Marić preokreće u princip rijaliti kazne – „đubre za đubre, otpad za otpad“.

No, rijaliti đubre, kako ga Marić naziva, nije teško eliminisati. Dovoljno je uperiti daljinski upravljač put ekrana i nanišaniti kano Gari Kuper. Daleko veću nevolju, sa nepredvidljivim posledicama po građane, predstavlja uvoz GM đubreta, ali i proizvodi koji nam kontinuirano pristižu iz uvoza – praškovi za veš lošeg kvaliteta, kineski beli luk, čokolade sa sumnjivim aditivima, šećerne vodice umesto lekova… Šta tek reći o NATO đubrivu koje je, obogaćeno osiromašenim uranijumom, izazvalo bujanje kancera u Srbiji. Nego, manimo se apokaliptičnih priča i završimo laganijim temama. Na primer pitanjem, koji je smisao izbora?

Ideološki treš kojim nas političari željni vlasti svakodnevno zasipaju, neodoljivo nalikuje marketinškom đubrivu kojim se natapaju predizborni snovi građana Srbije o lepšoj postizbornoj budućnosti. Ipak, nije pogrešno pretpostavljati kako će iz tog marketinško-političkog đubrišta, nakon izbora, izdžigljati pogolemo stablo kolektivne iluzije. A mi ćemo ga s nesebičnom ljubavlju i dalje energično zalivati.