Đuka i motika

Stoga se na zaštitnika građana sručio tovar drvlja i kamenja u vidu predmeta starog dvadeset i kusur godina koji je pedantno očišćen od nataložene prašine i koji je ekspresno, nakon dakle samo dvadeset i kusur godina, iznesen na svetlost dana. Čak je i vispreni ministar policije Stefanović, povodom ovog spektakularnog otkrića u najsvetlijoj tradiciji Herkula Poaroa, upriličio konferenciju za štampu! A znamo da je konferencija za štampu, šta, Đuro? – osnovno propagandno sredstvo najmoćnije vladajuće partije!

Nevolja je jedino u tome što Stefanović nikada neće postati Poaro. To se da uočiti na osnovu izvesnih detaljčića – ministrovog pseudoteatralnog obraćanja javnosti povodom otkrivanja dvadeset i kusur godina stare priče o tome kako je jedno lice podleglo ranama od metka ispaljenog iz ombudsmanovog pištolja. Odnosno, na osnovu ministrove loše upotrebe deduktivne metode – najubojitijeg Poaroovog oruđa. A da li si ti, Danice, čula za dedukciju? Jesi, ko što si čula za novog vlasnika Avala filma ili za povećanje Jorgovankine plate.

U svakoj normalno uređenoj državi, ovakvu konferenciju za štampu priredio bi ministar koji iz nekog razloga stremi unapred isplaniranoj ostavci. Na žalost, Srbija je svetlosnim godinama udaljena od normalno uređene države pa se potez ministra policije jedino može tumačiti kao bespogovorno izvršenje direktive sročene na glavnom odboru najmoćnije partije, pod šifrovanim nazivom „ombudsman mora pasti“.

U normalno uređenim zemljama vlada sarađuje sa nezavisnim (naglasak na nezavisnim) institucijama, dok se u Srbiji nezavisne institucije, upravo zbog toga što su nezavisne, smatraju neprijateljskim tvorevinama. Zbog toga ih oni odozgo nastoje učiniti zavisnim, to jest, kobajagi nezavisnim. To se uglavnom čini na dobro poznat i razrađen način – tako što se nezavisni nosilac nezavisne državne funkcije obavezno izloži medijskoj hajci protkanoj kontinuiranim rafalima nesuvislih spinova.

Najpre, ministar policije iznese pred javno mnjenje zastareo i nekompletan predmet od pre dvadeset i kusur godina u kojem stoji da je ombudsmanov prijatelj izvršio samoubistvo iz ombudsmanovog pištolja – i kao slučajno provuče insinuacije na temu vlasničke strukture pištolja. Potom vlasnik televizije bliske vlasti objavljuje saopštenje za javnost u kojem između ostalog kaže da se ombudsmanovim pištoljem ubijaju ljudi po Srbiji, smerajući da zaštitnika građana predstavi kao nekakvog srpskog Zodijaka. Na koncu, nakon ovako nesuvislog preuveličavanja prethodno iskrivljenih činjenica, reč preuzima urednik režimskih novina i autor emisije na pomenutoj televiziji bliskoj vlasti kako bi u stilu sudskog veštaka – amatera rekonstruisao tragičan događaj od pre dvadeset i kusur godina.

Za to vreme, narodni poslanik Đukanović, za gledaoce Kopernikus televizije poznatiji kao gospodin Đuka, postavlja krucijalno pitanje u emisiji RTS-a, koje bi trebalo da za vjek i vjekov diskredituje ombudsmana: – Kako neko od dvadeset leta može držati nunčake (iliti čaklje) u vlastitom ormanu? No, čini se da bi Đuka slično čuđenje ispoljio i da se umesto čaklji u Jankovićevom ormanu iz 90-ih nalazila obična seljačka motika. Po Đuki, to znači da ni mlađani poljoprivredni radnik, niti poštovalac Brus Lija, nisu podobni da dvadeset i kusur godina kasnije obavljaju funkciju zaštitnika građana?

Neki su te '93. godine po svojim ormanima držali ratne planove za prekrajanje granica, možda i koje opasnije oružje od dve letve povezane kanapom, pa nikom ništa. Štaviše, danas takvi preobraćenici, posuti demokratskim perjem, obavljaju ključne funkcije u Srbiji, ali se zbog toga ne dižu ni kuka ni motika. A trebalo bi. Promene radi.