Đunta je (RIK)nula

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Šalu na stranu ali ovih dana se javnosti zaista pokušava nametnuti veštačka dilema – da li opozicione stranke (koje su prešle cenzus) imaju pravo da protestuju ukoliko im je zakinut makar jedan glas? Odgovor je, normalno, potvrdan. Pogotovo jer se u ovom slučaju ne radi o protestu zbog izbornog poraza, kako to želi da predstavi najjača partija, već o pokušaju zaštite izbornog prava građana. Uostalom, zar onomad Vučić i Nikolić nisu iz kontejnera izvlačili bačene kese sa glasačkim listićima i trijumfalno ih pokazivali novinarima. Bilo je to u vreme kada su delovali manje jaki nego sada – mada ih to nije sprečavalo da euforično govore o izbornoj krađi. I šta se desilo? Nakon samo nekoliko sezona unutar vlasti, isti akteri ne razumeju šta znači izborna krađa. Ili razumeju ali je po inerciji prebacuju u dvorište opozicije. To inteligentnom čoveku, na kraju krajeva, mora delovati besmisleno. Kako nemoćni, opozicioni David, koji ne poseduje arsenal poluga moći u svojoj praćki, može da pokrade naprednog i moćnog Golijata? Ili da izvrši neviđeni pritisak na njega?

U međuvremenu, dospeli smo do tačke riknjavanja „moralne đunte sa sitnim nutom“ polegnute na zadnjoj osovini ovdašnjeg političkog sistema. Elem, RIK u poslednje vreme manje nalikuje instituciji svih građana, a mnogo više ekspozituri jedne partije. Shodno tome, i opozicioni pritisak na RIK biva predstavljen kao pritisak na najmoćniju partiju, to jest na NJega lično. U suprotnom, ne bi mučeni Đurđević, kako ga je u stend ap deonici konferencije za štampu prozvao lično On, pominjao Bodrum i na taj način politizovao ionako napetu situaciju oko prebrojavanja glasova. Đurđević se morao izdići iznad situacije, zadržati ugled državne fotelje koja mu obezbeđuje pristojnu platu, te pokušati da deluje kao zastupnik svih građana Srbije. Ovako, dobili smo partijskog portparola SNS-a u obličju predsednika RIK-a, koji se obračunava sa opozicijom.

Logika Đurđevićevog pominjanja Bodruma (nakon što je tursko letovalište pomenuo Vučić) sastoji se u sledećem – onima koji su svojevremeno u parlamentu glasali (izvan svakog rezona) karticama poslanika koji su se u tom trenutku brčkali u Bodrumu, treba za vjek i vjekov uskratiti pravo na postavljanje pitanja o izbornim krađama. Ali, zar to nije školski primer logičke (ad hominem) pogreške?

Doduše, nije Đurđević jedini koji ne uspeva da prevaziđe poriv za sitnim strančarenjem. Sudeći prema emotivno nabijenim izjavama bivšeg i budućeg premijera Srbije, koje se povremeno transformišu u ostrašćeni kovitlac omalovažavanja neistomišljenika, ni Vučiću nešto ne ide izdizanje iznad nivoa sitnog strančarenja. Niskim uvredama na račun opozicionih lidera Vučić istovremeno vređa i građane koji nisu glasali za njega (obaška apstinente koji su prespavali izbore). Na taj način nedvosmisleno pokazuje da baš i nije premijer svih građana Srbije.

Optužujući opoziciju da se očajnički bori za sitne privilegije koje im garantuje ulazak u parlament – stari/novi premijer zaboravlja, ili ne želi da vidi, da je upravo njegova partija prilično ispunjena karijeristima koji preleću, grizu, čupaju, zapinju, grebu, frljaju se padežima, podmeću, zaobilaze istinu, love u mutnom, vređaju neistomišljenike…, zbog tih istih ili još sitnijih privilegija. Optužujući opoziciju da teži sitnim privilegijama u parlamentu, „Država to sam ja“ lepo pojašnjava javnosti čemu zapravo služi parlament. Pa da bi oni u njemu uživali sitne privilegije. (Etička đunta političkog sistema definitivno je riknula).

Mada, šta će nam na koncu taj, kako se zvaše, parlament – kada je Vođa istovremeno i skupština i vlada i sud i policija i vojska i novinska agencija i tenderska komisija i magnet za strane investicije i ekonomsko propagandni program i zbirka citata poznatih ljudi i akcionarsko društvo sa neograničenom odgovornošću i RIK… (Sami nastavite niz).