Doktor Sokrates

Tako se barem iz perspektive dobrog dela pripadnika srpskog glasačkog korpusa doima stav Srbije prema Evropskoj uniji. Međutim, u stvarnosti je taj stav komplikovaniji nego što izgleda.

Pored toga što je i daleko složeniji od forsiranja obrnute varijante pomenutog paradoksa. Jer niti je Evropa nezainteresovana da Srbiju primi pod svoje okrilje, niti Srbija zaista veruje da će je Evropa prigrliti o kukovom letu. Problem je što naoko paradoksalni karakter vladajuće politike, oličene u paroli „I Kosovo i EU“, pored svih zdravorazumskih i nacionalno-sentimentalnih podupirača očigledno iskače iz okvira aktuelnog duha vremena. U protivnom bi se koalicija Čede i Voje (Koštunice) odavno nametnula kao najoptimalnija politička opcija za Srbiju. Ovako dobar deo srpskog glasačkog korpusa, mada se izbori neumitno bliže, još uvek stoji na stanovištu da se nema za koga glasati. Nagoveštavajući prolećni apstinencijalni desant na glasačke kutije koji takođe vuče na paradoks. Ili ne vuče, ukoliko se ima u vidu da je veći deo pomenutog dobrog dela srpskog glasačkog korpusa podjednako razočaran i u vlast i u opoziciju, ali i u evropsku politiku štapa i šargarepe.

Stoga ne bi trebalo da čudi što je sve više onih koji sve manje razumeju postupke „velike mame“, koja blentavom detetu neprestano govori kako da se ponaša, pošto je to u njegovom interesu. U tom kontekstu i poruka koju je Van Rompej uputio Srbiji odmah nakon odlaganja kandidature, a koja u slobodnom prevodu glasi da Evropa najbolje zna šta je u interesu Srbije, zvuči malčice bigbraderovski. Ali samo na prvu loptu. Jer poruka je u suštini pragmatična i upućena je političkoj eliti ove zemlje. Eliti koja efektima labavo profilisane politike i obilnim demagoškim viškovima unutar sopstvenih redova u velikoj meri utiče na marginalizaciju političke odgovornosti.

U tom kontekstu se i Đelićeva ostavka tumači kao incident. Kao iznuđeni potez u potpunosti nekarakterističan za ovdašnju političku kulturu. Toliko nekarakterističan da je premijer Cvetković brže-bolje nagovestio da će poraditi na Đelićevom predomišljanju. Pri tom premijer nije propustio da kaže kako Đelićev postupak nikako ne znači poraz vladajuće politike. Pažljiviji posmatrač mogao bi da izvuče iz te Cvetkovićeve, gotovo uzgredne opaske, veoma bitan zaključak. Na primer – da se ministri ne laćaju ostavki, iako je u dosadašnjoj praksi bilo prilika za takvim angažmanom, pošto se očigledno boje da bi javnost svaku pojedinačnu ostavku tretirala kao poraz politike celokupne vlade. Imajući u vidu ovakvu filozofiju kolektivnog poraza, uopšte nije isključeno da bi se svaka buduća pomisao na ostavku premijera ili predsednika države u vladajućim nomenklaturama po inerciji doživljavala kao nekakav smak sveta. U svakom slučaju, reč je o specifičnom kolektivističkom impulsu koji, mada u mutiranom obliku, još jedino institucionalno opstaje unutar FSS-a. S tim što se, za razliku od političke piramide, u fudbalskoj „keopsovki“ individualna odgovornost selektora uvek nalazi u prvom planu. Kao kontinuirani garant vegetacije statusa kvo.

Kad smo kod fudbala – jedna tužna vest. Preminuo je doktor Sokrates. Legendarni reprezentativac Brazila iz osamdesetih godina prošlog veka. Verovatno jedini lekar među fudbalerima. Fudbaler koji je fudbal igrao glavom. Intelektualac koji je penale pucao iz mesta. Čovek koji je dobio ime po mudrom antičkom filozofu. Čak je likom i podsećao na njega. Ipak većini Latinoamerikanaca je zbog brkova, brade i friza više ličio na Čea. Jugose je (radi se o tradicionalnim simpatizerima južnoameričkog fudbala, posebno brazilskog i argentinskog) verovatno podsećao na četnika. Bilo kako bilo, doktor Sokrates je predstavljao nesvakidašnju pojavu u fudbalskom svetu. Kao zakleti levičar pokušao je da u klupski fudbal uvede samoupravni socijalizam i na toj osnovi je osvojio titulu sa svojim Korintijansom. Na stranu to što je simbolički podrivao kapitalizam tvrdeći da fudbal ne igra zbog novca.

Krleža je jednom prilikom kazao Predragu Matvejeviću: „Sloboda je cilj, apstrakcija koja vrijedi samo dok se akcija upravlja spram nje. Kad bi se čovjek domogao slobode, ubila bi ga dosada. Zato je samo oslobađanje živ proces, fascinantna i okrepljujuća realnost“. Svaki dnevnopolitički komentar ovde je suvišan. Jer Krleža je prvenstveno mislio na oslobađanje kroz umetnost. Umetnost koja afirmiše čovekovu individualnost i integriše je u društvenu sredinu.

Sokrates je za mnoge predstavljao oličenje fudbalskog umetnika. Onog koji neprestano operacionalizuje oslobađanje kroz igru. Umetnika koji je suštinu fudbala video u lepoti igre, a ne isključivo u pobedi. U društvu kojem je pripadao čovek po kome je doktor Sokrates dobio ime, politika je smatrana plemenitom veštinom. Iliti tehnikom oslobađanja na putu postizanja opšteg dobra zajednice. Štošta se promenilo od tog doba.